Frederico Garcia Lorca
Born in Fuente Vaqueros, Granada, Spain, June 5 1898; died near Granada, August 19 1936, García Lorca is one of Spain's most deeply appreciated and highly revered poets and dramatists. His murder by the Nationalists at the start of the Spanish civil war brought sudden international fame, accompanied by an excess of political rhetoric which led a later generation to question his merits; after the inevitable slump, his reputation has recovered (largely with a shift in interest to the less obvious works). He must now be bracketed with Machado as one of the two greatest poets Spain has produced in the 20th century, and he is certainly Spain's greatest dramatist since the Golden Age.
“Je la pris près de la rivièreCar je la croyais sans mariTandis qu'elle était adultèreCe fut la Saint Jacques la nuitPar rendez vous et compromisQuand s'éteignirent les lumiéresEt s'allumèrent les cri-criAu coin des dernières enceintesJe touchai ses seins endormisSa poitrine pour moi s'ouvritComme des branches de jacinthesEt dans mes oreilles l'empoisDe ses jupes amidonnéesCrissait comme soie arrachéePar dix couteaux à la foisLes cimes d'arbres sans lumièreGrandissaient au bord du cheminEt tout un horizon de chiensAboyaient loin de la rivièreQuand nous avons franchi les roncesLes épines et les ajoncsSous elle son chignon s'enfonceEt fait untrou dans le limonQuand ma cravate fut otéeElle retira son juponPuis quand j'otai mon ceinturonQuatre corsages d'affiléeNi le nard ni les escargotsN'eurent jamais la peau si fineNi sous la lune les cristauxN'ont de lueur plus cristallineSes cuisses s'enfuyaient sous moiComme des truites effrayéesL'une moitié toute embraséeL'autre moitié pleine de froidCette nuit me vit galoperDe ma plus belle chevauchéeSur une pouliche nacréeSans bride et sans étriers ......”
Frederico Garcia Lorca
“Zeleno, volim te, zeleno.Zelen vetar, zelene grane.Brod na morui konj u planini.Opasana senkomona sanja na verandi,zelene puti, kose zelene,sa očima od hladnog srebra.Zeleno, volim te, zeleno!Pod lunom Cigankomstvari pilje u njua ona ih ne vidi.Zeleno, volim te, zeleno!Velike zvezde od injadolaze sa ribom senkešto otvara put zori.Smokva trlja vetarkorom svojih grana,a breg, mačak lupež,ježi svoje ljute agave.Ali ko će doći? I odakle?Ona čeka na balkonu,zelene puti, kose zelene,sanjajuci gorko more.-Kume, daću tikonja za kuću,sedlo za njeno ogledalo,nož za njen ogrtač.Kume, dolazim krvarećiiz Kabrinih klanaca.-Kad bih mogao, mladiću,lako bi se nagodili.Ali ja više nisam janiti je moj dom više moj.Kume, hoću da umrempristojno u svojoj posteljiod čelika i, ako je moguce,sa holandskim čaršavima...Zar ne vidiš moju ranuod grudi do grla?-Trista crnih ružapokrivaju tvoj beli grudnjak.Krv ti vri i mirišeoko pojasa.Ali ja više nisam janiti je moj dom više moj.-Pusti me barna visoke verande,pusti me da se popnem! Pusti mena zelene verande.Verandice mesečeve,gde kaplje voda.Već se penju dva kumana visoke verande.Ostavljajući trag krvi.Ostavljajući trag suza.Drhtali su krovovi,fenjerčići od lima.Hiljadu staklenih defovaranjavalo je zoru.Zeleno, volim te, zeleno!Zelen vetar, zelene grane.Dva kuma su se popela.Širok vetar ostavljao jeu ustima čudan ukusžuči, mentola i bosiljka.-Kume, gde je, reci mi,gde je tvoje gorko devojče?-Koliko puta te je čekalasveža lica, crne kose,na toj zelenoj verandi.Nad ogledalom bunaraCiganka se njiha.Zelene puti, kose zelene,sa očima od hladnog srebra.Mesečev stalaktit od ledadrži je nad vodom.Noć je postala intimnakao mali trg.Pijani su žandarilupali na vrata.Zeleno, volim te, zeleno!Zelene vetar, zelene grane.Brod na morui konj u planini.- ROMANSA MESECARKA”
Frederico Garcia Lorca
“I'll go to Santiago.And the banana tree a jellyfish.”
Frederico Garcia Lorca