Ljiljana Habjanović Đurović
Ljiljana Habjanović Đurović rođena je 1953. godine u Kruševcu. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 1985. do 1995. godine radila je kao bankarska službenica, komercijalistkinja inostranog turizma i novinarka. U tom periodu objavila je tri romana (Javna ptica, 1988, Ana Marija me nije volela, 1991, i Iva 1994. godine) i knjigu literarne publicistike Srbija pred ogledalom 1994). Od 1996. godine posvetila se samo književnom radu i od tada je objavila romane: Ženski rodoslov, 1996, Paunovo pero, 1999, Petkana, 2001.
Do juna 2003. godine ovi romani prodati su u ukupnom tiražu od blizu 300.000 primeraka.
Juna 2003. godine otvorila je svoju izdavačku kuću "Globosino Aleksandrija" u kojoj je objavila svoj novi roman Igra anđela, i ponovljena izdanja ostalih romana.
Dobila je pet nagrada "Zlatni bestseler", dve nagrade "Specijalni zlatni bestseler", dve nagrade "Hit liber", nagradu "Kočićevo pero" (Igra anđela, 2004.). Jedini je dobitnik tri nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije (za 1998. Ženski rodoslov, za 2000. Paunovo pero, za 2003. Igra anđela). Tri puta je imala po dve knjige među deset najčitajih u bibliotekama Srbije (1999. Ženski rodoslov i Paunovo pero, 2001. Paunovo pero i Petkana, 2003. Petkana i Igra anđela).
Romani Ljiljane Habjanović Đurović prevedeni su i objavljeni u Češkoj, Grčkoj, Italiji, Hrvatskoj i Makedoniji.
“Samo nas ljubav moze spasiti!”
“U centru pred spomenikom, Galeb se klanja predamnom, ljubi mi ruku i kaže: -Molim svoju damu za ovaj valcer!Zviždi "Na lepom, plavom Dunavu". Igramo osvetljenim reflektorima postavljenim oko spomenika. Neverovatno sma srećna: Odjednom pomišljam:Kada bih nekim čudom neviđenim, opštenarodnom nesrećom, kataklizmom nekom, izgubila Galeba, bila bih mrtva čitavog života. Neopozivo. Zauvek. Toliko mrtva, da me ni deset reinkarnacija oživelo ne bi.”
“Mama, pa ti mladići i ne zaslužuju drugačije. I ne traže više. Do mene im nije stvarno stalo, samo im je pitanje prestiža da kažu da su samnom bili. Ničega u njima nema,toliko su prazni da zveče. A svi su isti, tako beznadežno isti, pa i ne primećuju da ih menjam. Prezirem ih, a ne mogu bez njih, ne mogu da budem sama.”
“Sve te dečake, sve te mladiće, koje su mi povremeno uzbunjivali maštu, za koje mi se pponekad činilo da liče na moja očekivanja i snove, vidim kao kolonu bezimenih, nepovratno nestalu. A iza njih nije ostalo ništa. Ni nežnost, ni toplina, ni bol, ni grč, ni seta. jer nijedan od njih ništa nije probudio u meni. I ništa nije ugušio. Nijedan od njih me čak ni dotakao nije.”