Miroslav Antic

“Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija. Privremeni su izmislili vreme.”

“Uzalud objašnjavam onima što idu protiv mene da u tom pravcu neće dospeti do vrha stvaranja.”

“Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine.”

“Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.”

“Razmišljanje je najteži način umiranja.”

“Šavovi moga tela, odrešite me iz ovog bića i pustite me da šiknem. Ionako sam odavno napolju, a ne unutra.”

“Ako već moram da učinim korak unazad, okrenuću se i ipak stići u pravcu kojim sam krenuo.”

“U meni umesto srca kuca pun mesec, svetao, ali sav u kraterima.”

“Moja misao je lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. Osim mene.”

“Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove, na horizontalama tvog dna. I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju i tuđih stanova… i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.”

“Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve sto te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.Uši sam zalepio lišćem.”

“I trpimo se koliko god umemo, i lagaćemo kako se razumemo, sve dok na kraju, zajedno, ne stignemo tim istim putem na dve suprotne strane”

“Ali ipak uz mene se može, mada je neobično, Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.”

“Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja”

“Jedan brodolom više ili manje,za mene ionako ne menja stvarii nema uticaja na moju dugu.”

“Pitaš se: šta je suština?Biti moguć u nemogućem.Pitaš se: šta je cilj?Tvoja spremnost da kreneš.Pitaš se: gde je kraj?Na kraju tvoga pitanja.Kad uobličiš misao,uobličićeš beskonačno.”

“Važno je,možda,i to da znamoČovek je željan tek ako želiI ako sebe celoga damoTek tada i možemo biti celi.Saznaćemo-tek ako kažemoReči iskrene,istovatneI samo onda kad i mi tražimoMoći će neko i nas da sretne”

“Usne jedino zato postojeda s nekim podelis nesto svojeI da ti sapat saptom vrate...I nikad nikom nemoj ih datiako ne ume da ti ih vratitoplije,mekse, mladje i sladje.Jer usne samo zato postojeda osmeh po tvome osmehu skroje.”

“PESMA ZA NAS DVOJEZnam,mora biti da je tako:nikad se nismo sreli nas dvoje,mada se trazimo podjednakozbog srece njenei srece moje.Pijana kisa siba i mlati,vrbama vetar cupa kosu.Kuda cu?U koji grad da svratim?Dan je niz mutna polja prosut.Vucaram svetom dva prazna okazurim u lica prolaznika.Koga da pitam,gladan i mokar,zasto se nismo sreli nikad?Il je vec bilo?Trebao korak?Mozda je sasvim do mene dosla.Al' ja,u krcmu svratio gorak,a onane znajuci-prosla.Ne znam.Ceo svet smo obisliu zudnji ludojpodjednakoj,a za korak se mimoisli.Da,mora da je tako.”

“Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje. Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nec...e moci zavrsiti. Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,... Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled... Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka. Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...”

“I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukamaAko je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinomJer po zemlji se ne gazi.Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerjaValja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nadeTo vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.”

“Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put.Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznamgde sam udešen tako neverovatno nesrećnoda upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnostisvemu pristajem da sam posuda,da sam ram koji obmanjuju da je ikona,da sam ikona koju varaju da je boja,da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.”

“Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah, umesto strah da tebe plaši.Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli.Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode.I nauči da umeš da odživiš svoj život, umesto da on tebe živi”

“Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeća. Nije važno šta nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nešto glasno izgovaraš, sanjaru nad sanjarima. Govor je umetnost budnih.”

“Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.”

“Pa vi još uvek delite čovečanstvo na narode. Zar vas to nije prošlo?Nisam delio ja. Čovečanstvo se delilo.”

“Ja sam sakupljač neobičnih stvari.Neka drugi sakupljaju značke i marke.Ja sakupljam dane, časove i trenutke.”

“Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.”

“Bogat sam. Imam oči. Ruke. I pune džepove dobrih reči.”

“Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se ovako pokipeo ne prehladim od studeni svog straha i samoće.”

“Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.”

“Zašivaću te vetrom. Posle ću znam pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.”

“Ponekad tako sebe damo za oči jedva upoznate”

“...osećam ukus osmeha tvog na usni...”

“Početak početka je svuda. Kraj kraja je u nama.”

“Znaš kako se ja zovem?Zovem se: čekanje tebe.”

“U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka. Najveća od njih je bila sto sam se bavio znacima,umesto da pazim na predznak.”

“I reče moja misao: ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek.”

“Наслони моје време на своје. Дуже ће вечност вредети када смо заједно.”

“Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte”

“Sto vekova ću ovako da te volim, užasno da te volim, sav od paperja i sav od zla.”

“VEČNOSTISvako na svetu ima jednu dužnostkoju nikad nije imao niko drugi.Odgonetaj je odmah. Nemoj da dočekašgodine, da staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?Najteža zagonetka je detinjstvo,Ali ono jedino ima odgovor.Raduj se što si dete. To je velika stvar. I ponavljaj u sebi, ponavljajjednu jedinu ozbiljnu opomenu međusvim igrama:Stići će samo onaj koji ide.”

“Ljubav je kao snaga : ako je vise trosis, vise ces je i imati.”