“Pitam se nemamo li svi mi u sebi svog neprijatelja i kako se protiv njega boriti?Za mene je borba protiv njega čin pisanja,trenutak kad se osjećam dovoljno snažnom.Između mene i njega tad se odvija dijalog i nije slučajnost što u mojim knjigama ima mnogo dijaloga.Rijetko osjećam mir.”

“Ludački sam vraćao vrijeme oživljavao ubijenog još nije ubijen tek sam saznao da je zatvoren i došao odmah da pitam za njega ljudski je bratski nema straha ni stida još ima nade pustiće ga uskoro doći će mu ponude od mene znaće da nije sam ni ostavljen pred kapijom je rođena krv njegova. Ni kule ni stražari ni obziri nisu ga zadržali da ne dode došao je došao sam petnaest godina je mlađi uvijek sam se brinuo o njemu doveo sam ga u kasabu ej ljudi kako bih ga napustio kad mu je najteže razvedriće mu se ojađeno srce kad sazna da sam pitao za njega. Nikog svoga osim mene nema pa zar i ja da ga obmanem zašto U ime čega Svi me gledajte krivo ljutite se odmahujte glavom svejedno mi je ovdje sam ne odričem se veze od koje nemam bliže raspnite me ako hoćete za ovu ljubav zar se može protiv nje Došao sam brate nisi sam.”

“Plemeniti život karanfila! Iz najogavnijeg blata u tegli izrasli su u takav neizreciv miris. Bojom i mirisom karanfil je divno izrazio sebe. A čime si se ti izrazio? Karanfil ima korijen u gnoju, a iz njega je izvukao miris i crveni cvijet. A što si ti izvukao iz gada što ga nosiš u sebi?”

“Ali nista se ne zavrsava tako lako. Kada covek trazi nesto od zivota (a ima li koga ko ne trazi nista?), zivot od njega zahteva mnogo vise informacija. Da bi se nacrtao precizan dijagram, neophodno je mnogo vise tacaka. U suprotnom, nema ni odgovora.”

“Nije strah, Čeperko, nečemu se dobro približismo. Okrenem se, oko mene jake i visoke ograde, kako su samo iznikle — neću da se provlačim ...Postajem li šeprtljanac, možda me i umor sustigao? Kao da gluvim, noću zurim u Savu, crna reka. I šapnem: i u truloj voćki proživi se neko vreme.Pređem preko svoje palube, zapalim duvan, zgužvam cigaru, jauknem u noć. Jauk sopstveni ne mogu da dohvatim — lupi nad vodom, zakači se negde na drugoj obali, možda o vrbe. I tamo smalakše, u granju nekom. A ja buljim, bez cigare, u crnilo vode — kao da u njoj nešto mogu da pročitam.Žestim se, krcka daščani kućerak, govorim: sve otklopiti, svakog i svaku rupicu! Sme li se — da ružno ne pitam? ...Dositej mi govori: "Nikako! Stvarati zaštitni znak."Koji znak?Povelju zaštitnu — pa kad zatreba, zalepiti je. Tako se oduvek radilo, i u levo uvo mi spusti bubu: zahtev istorije.Cibnem se, cibne se i Dositej. Ćutimo, znamo se. Ko će koga izmerkati. A onda Dositej zakriči:— Svuda i na svakom mestu zaštitnu povelju, zlatnu, s kaligrafskim slovima, i svi da je potpišu.A mene, Čeperko, ubio inat, boli konja konjska glava za ljudske pucnjave.— A Goli otok? — pitam Dositeja.— Otok se raziđe, ne ostaje večito na obrazu. Gole obučeš i za dnevno postojanje sebi kažeš: bilo, prošlo.— A šta je tamo bilo?— Nije tvoje.— A čije je?”

“Prisjetio se događaja koji su ih spojili i cijelim srcem je vjerovao kako ih neka nevidljiva ruka pokreće,i nju i njega,kao malene komade drveta,namještajući njihov položaj,manipulira događajima dovodeći ih do trenutka kada će se upoznati.Sudbina?Svevišnji?Alex nije znao, i nije se trudio pogađati.Sve što je bilo važno u ovom trenutku je osjećaj koji se činio predivno i savršeno ispravan.”