“Pa ipak, pod zaštitom Svetog Ludvina, moje žilave misli uporno vežbaju.”

“Moja čast, moje poštenje nije ono što vide ljudi, moja je čast i moje poštenje ono što nosi obraz moje unutrašnjosti, a ono bičuje moju dušu mukama za svaku nečistu sjenu i nagrađuje zadovoljstvom ćistoću misli i srca.”

“Voleo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove, na horizontalama tvog dna. I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju i tuđih stanova… i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.”

“Osećanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je dušu – osećanje koje se opire analizi, kojem su znanja iz davnih vremena neprimerena, i za koje mi, zebem, ni sama budućnost neće pruţiti kljuĉ. Za duhovni sklop kao što je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neću nikad – znao sam da neću nikad – dokuĉiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim ĉud-no što su ove moje misli neodreĊene, jer potiĉu iz sasvim novih izvora. Novi osećaj – ne-ka nova suština – uvećali su mi dušu”

“Tada sam počeo postavljati pitanja o tome što je volja, gdje je duša, čime se hrani misao i je li i ona, misao, također imenica iz skupine mislenih imenica, mogu li glagoli napadati, a ako mogu, jesu li predmet njihova napada moje misli ili moji organi..., i na koncu, ako mogu zamisliti svoje unutarnje organe, jesu li tada po postanku organi ispred misli ili je misao ta koja proizvodi moje tijelo?”

“Ljudi nemaju srce poput mojeg. Ljudsko srce je pravac, moje je kružnica,a imam i beskrajnu sposobnost da budem u pravo vrijeme na pravome mjestu.Slobodno tome, uvijek zatičem ljude u najboljen i najgorem izdanju. Vidim njihovu ružnoću i njihovu ljepotu, i pitam se kako ista stvar možebiti i jedno i drugo. Pa ipak, na jednome im zavidim.Ljudi su, ako ništa drugo, dovoljno razumni da umru.”