“Mi upravo zivimo u epohi metamorfoze bogova,sto ce reci metamorfoze osnovnih principa i simbola.To nastojanje,te aspiracije naseg vremena koje mogu izgledati porazavajuce i koje,zapravo,nismo mi sami svesno izabrali,predstavljaju izraz unutrasnje metamorfoze koja se zbiva u coveku a da on toga nije svestan.Te transformacije ce imati najteze posledice i generacije koje dolaze ce biti duzne da sacine njihov bilans ukoliko covecanstvo hoce da se spase od samounistenja koje mu snagom nauke i tehnike prete.”

“Magla oko nas je tako gusta i tako varljiva da smo morali da iznađemo egzaktne nauke da bi smo mogli da ugrabimo bar zračak takozvane "stvarne" prirode stvari.Sve što znamo svetu i šta neposredno dožovljavamo su sadržaji svesti,koji pritiču iz dalekih,tamnih izvora.Mi živimo neposredno samo u svetu slika.Prirodna nauka može se prizvati samo onda,ukoliko sadržaj pretenduje da bude iskaz o određenoj stvari koja se može sresti u spoljašnjem iskustvu.Nauka ne može dokazati niti opovrgnuti postojanje Boga,kritika saznanja dokazuje nemogućnost spoznaje Boga,međutim,duša odudara od svega svojim tvrđenjem o iskustvu Boga.Bog je psihička činjenica neposredne iskustvenosti.Kada ne bi bilo tako,o Bogu ne bi bilo ni reči.Stoga možemo biti sigurni da u ovakvom slučaju imamo posla sa određenim psihičkim kompleksom činjenica, koje su u ovom smislu isto tako realne kao i svetlost koju vidim.Činjenica je punovredna u samoj sebi tako da joj nije potreban bilo kakav nepsihološki dokaz a nepristupačna je svakom obliku nepsihološke kritike.Ona može biti najneposrednije iskustvo a time i nejrealnije iskustvo, koje se ne može ni ismejati niti dokazima osporiti.Samo ljudi sa nerazvijenim čulom za činjenice ili sujeverna zatucanost mogu se boriti protiv ove istine.”

“Bože, daj mi snage da mirno podnesem stvari koje ne mogu promijeniti, podaj mi hrabrosti da promijenim stvari koje mogu promijeniti, i daj mi mudrosti da razlikujem to dvoje.”

“Sve te dečake, sve te mladiće, koje su mi povremeno uzbunjivali maštu, za koje mi se pponekad činilo da liče na moja očekivanja i snove, vidim kao kolonu bezimenih, nepovratno nestalu. A iza njih nije ostalo ništa. Ni nežnost, ni toplina, ni bol, ni grč, ni seta. jer nijedan od njih ništa nije probudio u meni. I ništa nije ugušio. Nijedan od njih me čak ni dotakao nije.”

“Devojke su poput jabuka na stablima.Najbolje se nalaze na vrhu stabla.Ljudi ne žele doći do najboljih, jer se boje da ce pasti i povrediti se.Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre,do njih lakše dođu.Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nešto nije u redu, dok su zapravo one veličanstvene.Jednostavno moraju biti strpljive i čekati da pravi čovek dođe, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih.Ne smemo pasti da nas dohvate, kome trebamo i voli nas napraviće SVE da dođe do nas.Žena je izašla iz rebra muškarca, a ne iz nogu da bude gažena, niti iz glave da bude nadmoćna.Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zaštićena, i blizu srca da bude voljena.”

“U njima se osećala neuništiva intelektualna nepotpunost, od koje i sam patim i ne želim bez nje da živim.”

“Osvojila mi je srce poput nemilosrdnoga vojskovođe i sad sam rob misli i osjećaja kojima ne mogu vladati.Misli mi lutaju u pravcima koje ne odabirem sam i obuzimaju me napadi tjeskobe kojima ne znam izvor.Umirem od želje da je vidim,da razgovaram s njom,da je pogledam u oči...”