“Gledaj, kad sam kao dječak bio ljut ili napravio nešto loše, moja majka mi ne bi dala činjenice, ne bi mi rekla nešto u stilu 'ovo je dobro' ili 'ovo je loše', ona bi mi otpjevala pjesmu. U činjenicama nema empatije. Ako hoćeš nekog razumijeti, nemoj mu postavljati pitanja, tražiti činjenice. Pokušaj ga osjetiti!”

“MILISAV (koji je rasuo svu fascikulu.): E, ovo je strašno; ovo je već prevršilo svaku meru!ŽIKA: Koje?MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara.ŽIKA: Ama koga pokrali?MILISAV: Ja držim, znaš, svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa.ŽIKA: A što u fascikuli?MILSAV: Ovdje mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali!ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet.MILSAV: Ama kod kuće je još gore, zato ga i ne držim tamo.ŽIKA: Potkrada te gazdarica?MILSAV: Ne potkrada, nego znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi.ŽIKA: Pa hoće valjda da makne?MILSAV: Neće, ali navuče, pa kad isprlja opet ostavi, a ja plaćam pranje. A kad navuče nešto, ne skida po mesec dana. Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće. ŽIKA: Što mu ne skineš pa da ide go!MILSAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao!ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.”

“Dok sam petljao oko rekvizita, primijetila je da se nisam usudio pogledati ni u koga. Pomislila je da ne želim gledati u ljude kako ne bih vidio nekog prijatelja ili bivšeg studenta, što bi moglo uzburkati moje emocije.Prije nego sam započeo, razabrao se žamor među slušateljima. Oni koji su došli samo da bi vidjeli kako izgleda netko tko umire od raka gušterače vjerojatno su se pitali je li ovo moja prava kosa (da, tijekom kemoterapije nisam izgubio kosu) i hoće li oni osjetiti koliko sam blizu smrti dok budem govorio (moj odgovor: samo gledajte!«).”

“Doista nisam imao pojma što ću učiniti ili reći nakon što publika otpjeva »Sretan rođendan« Jai. Ali kad sam je pozvao na pozornicu i kada mi je prišla, slijedio sam prirodni impuls. Kao i ona, pretpostavljam. Zagrlili smo se i poljubili, prvo usnama, a onda sam je poljubio u obraz. Publika je nastavila pljeskati. Ćuli smo ih, ali se činilo da su kilometrima daleko od nas.Dok smo stajali zagrljeni, Jai mi je nešto šapnula u uho.— Molim te, nemoj umrijeti.To je zvučalo kao holivudski dijalog. Ali rekla je upravo to. Ja sam je još čvršće zagrlio.”

“Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.”

“Oborio sam pogled. Nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo. Ali zašto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije pa da bude bolje u ljudskom životu.”