“Jugoslavija danas zauzima ubedljivo prvo mesto u svetu ро rezervama naučnih radnika. SFRJ takode drži i svetski rekord ро broju akademika i doktora nauka mereno na kvadratni kilometar. Najveca koncentracija naučnih radnika zabeležena је u najstarijim i najuglednijim evropskim univerzitetskim centrima kao što su Beograd, Zagreb i Priština. Pošto rađaju ko šljive, brој doktora nauka se jedno vreme opasno približio broju nepismenih.”

“Jugoslavija leži nа posebnoj vrsti zemljišta koje se zove "krš" i koje se sastoji od škrapa, vrtača i sedimentnih stena. Iz krša zjapi mnoštvo dubokih provalija i jama. U utrobi zemlje teku reke-ponornice i cure mračne podzemne vode, koje znaju da nadođu, izliju se i рорlаvе sve oko sebe, ра se turisti upozoravaju da nе čackaju mnogo ро površini.”

“U Jugoslaviju je najbolje putovati sedamdesetih godina prošlog veka. Mada ni šezdesete nisu bile loše, pogotovo na moru, jer je voda bila čista, riba jeftina i niko nije pucao s brda. Prilikom planiranja putovanja u Jugoslaviju, važno je imati na umu da u SFRJ važe dve različite vremenske zone. Jedna je obična a druga JAT-ova.”

“Jugosloveni veoma vole balet i, još više, ореru. Operski pevači i pevačice uživaju veliki ugled i poštovanje u narodu. Mladi Jugosloveni i Jugoslovenke skupljaju роstere i fotografije Gertrude Munitić i Radmile Bakočević, međusobno ih razmenjuju i pokazuju јеdni drugima.”

“Velike priče su one koje smo čuli i želimo da ih čujemo ponovo. One u koje ulazimo kad nam se prohte. U kojima se na svakom mestu osećamo ugodno. Koje nas ne obmanjuju uzbuđenjima i naglim preokretima na kraju. Koje nas ne iznenađuju nepredviđenim događajima. Poznate poput domova u kojima živimo. Poput mirisa kože naših ljubavnika. Kraj nam je poznat, ali slušamo kao da nije. Kao što znamo da ćemo jednog dana umreti, a živimo kao da nećemo. U Velikim pričama zna se ko živi, ko mre, ko pronalazi ljubav, ko ne. A opet, želimo da saznamo ponovo. U tome je njihova tajna i njihova čarolija.”

“Njihovi se pogledi susretoše i stopiše u jedno. U dodiru njihovih zjenica zadršće ljubav što u taj čas ne osjeti ni čeznuća, ni strasti, ni težnje ni želje - ljubav što se rodila u patnjama. Ni ruke im se nisu dodakle ni usta primakla. Samo se suze u njihovim očima nijemo zagrliše čistim zagrljajem. Ni jedno nije progovorilo. Kao da su oboje željeli da se taj trenutak vine u vječnost.”

“Smrtna opasnost ne dotiče se njezine duše. Ne vidi i ne čuje grmeću rastuću bujicu i jače se privija uz njega. On je miran, dok oko njega dozivaju, zapomažu. (...) U njegovu dušu ulazi spokojnost, draga, kao da ga miluje. Stoji na pećini i osjeća kao da je svijetu oteo, ugrabio njezino tijelo. Drži ga u naručju... i ne da ga više nikome. Časovi teku nijemo kao da su čitav život. Sve što je bilo prije toga, nestaje u njegovu sjećanju. Ima samo jednu životnu spoznaju: da na grudima drži nju... Ničim ne mjeri vrijeme, sam je sa svojim srcem i s njom. Osjeća se na pragu prelaza u drugi svijet. (...) Pogleda dolje. Voda opada, a on još uvijek drži svoje blago... Zar ga opet mora ljudima vratiti?”