“PREDOSEĆANJEPoznala sam te kad sneg se topi,topi, i duva vetar mlak.Blizina proleća dušu mi opi,opi, pa žudno udisah zrak.S nežnošću gledah stopa ti trag,trag po snegu belom;i znadoh da ćeš biti mi drag,drag u životu celom.Poznala sam te u zvonak dan,dan pijan, svež i mek.Činjaše mi se već davno znan,znan kad te poznadoh tek.S nežnošću gledah stopa ti trag,trag po snegu belom;i znadoh da ćeš biti mi drag,drag u životu celom.Poznala sam te kad kopni led,led, dok se budi proletnji dah;kad dan je čas rumen, čas setan, bled,kad sretno se i tužno u isti mah.S nežnošću gledah stopa ti trag,trag po snegu belom;i znadoh da ćeš biti mi drag,drag u životu celom.”

“OPOMENAČuj, reći ću ti svoju tajnu:ne ostavljaj me nikad samukad neko svira.Mogu mi se učinitiduboke i mekeoči nekesasvim obične.Može mi se učinitida tonem u zvuke,pa ću rukesvakom pružiti.Može mi se učinitilepo i slatkovoleti kratkoza jedan dan.Ili mogu kom reći u tomečasu čudesno sjajnu,predragu mi tajnukoliko te volim.O, ne ostavljaj me nikad samukad neko svira.Učiniće mi se: negde u šumiponovo sve moje suze tekukroz samonikle neke česme.Učiniće mi se: crn leptir jedanpo teškoj vodi krilom šarašto nekad neko reći mi ne sme.Učiniće mi se: negde kroz tamuneko peva i gorkim cvetomkrvavog srca u ranu dira.O, ne ostavljaj me nikad samu,nikad samu,kad neko svira.”

“Oborio sam pogled. Nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo. Ali zašto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije pa da bude bolje u ljudskom životu.”

“Sklupčam se u podnožju stubišta. To je mjesto gdje mačka sjedi kad hoće da se ljudi spotaknu preko nje. Uvijek sam htjela biti mačka. Topla i pripitomljena kad to želiš, divlja kad ne.”

“- Nasmej mi se. Nasmej mi se pa da na tvom licu, barem jednom ugledam svetlost onog sveta. Podseti me na toplinu pekare u koju sam, vraćajući se iz škole sa tašnom u ruci po snežnom zimskom danu, ulazila da kupim zemičku; podseti me kako sam po vrelom letnjem danu sa keja radosno skakala u more; podseti me na prvi poljubac, na prvi zagrljaj, na orah do čijeg sam se samog vrha popela sama, na letnje veče u kojem sam bila van sebe, na noć u kojoj sam se veselo napila, na ušuškanost u mom jorganu i na lepo dete koje me je sa ljubavlju pogledalo. Sve je to u onoj zemlji, i ja želim tamo da odem, pomozi mi, pomozi mi da bih mogla srećna da prihvatim to da me je sve manje svaki put kad udahnem.”

“Kad god skočiš,prijatelju,suđeno ti je da padneš.To ti se čini neizbježno.Neminovno.Svaku stanicu tvog tijela pokreće ta univerzalna sila.Tvoje ipak nije da padneš.Tvoje je da poletiš.Ali padat ćeš ponovno i ponovno.Sve dok ne pomisliš da je tlo koje te vuče tvoj dom,da je tlo sigurno i dobro.Primjetit ćeš da nisi ptica,da nisi građen da letiš i pomislit ćeš da si stvoren da živiš na tlu.Ali na tlu nikad nećeš biti potpun.Zato ćeš se,ni ne znajući zašto,svejedno ipak,uvijek dizati i ponovno skakati.Jer svaka stanica u tvom tijelu zna da neće ostvariti svoju svrhu i da neće biti potpuna dok ne poletiš.Zato si ovdje,prijatelju,i to si oduvijek znao.Zato da ubiješ tog zmaja koji te drži na tlu,i poletiš.”

“Uzevši u obzir svoj ograničeni umjetnički dar, zaključio sam da će biti najbolje ako naslikam stvari u jednostavnim geometrijskim oblicima. Stoga sam naslikao jednostavnu raketu s krilcima i Snjeguljičino zrcalo s natpisom: »Sjećaš li se kad sam ti rekao da si najljepša? Lagao sam!«”