“U ljubаvi je nаjlepše dа se sаnjа, čekа i dа se čuvа tаjnа.Ko nije prošаo kroz to - nije voleo. Ko nije sposobаn dа se žrtvuje nemа dаrа zа ljubаv.Ko nije pаtio i plаkаo - nije voleo.”

“OPOMENAČuj, reći ću ti svoju tajnu:ne ostavljaj me nikad samukad neko svira.Mogu mi se učinitiduboke i mekeoči nekesasvim obične.Može mi se učinitida tonem u zvuke,pa ću rukesvakom pružiti.Može mi se učinitilepo i slatkovoleti kratkoza jedan dan.Ili mogu kom reći u tomečasu čudesno sjajnu,predragu mi tajnukoliko te volim.O, ne ostavljaj me nikad samukad neko svira.Učiniće mi se: negde u šumiponovo sve moje suze tekukroz samonikle neke česme.Učiniće mi se: crn leptir jedanpo teškoj vodi krilom šarašto nekad neko reći mi ne sme.Učiniće mi se: negde kroz tamuneko peva i gorkim cvetomkrvavog srca u ranu dira.O, ne ostavljaj me nikad samu,nikad samu,kad neko svira.”

“ZALJUBLJENOSTOd mene do njegamože se samo mostom duge.Od mene do njegamože se samo jezerom mjesečine.Od mene do njegamože se samo srebrnom i strmomMostovi, rijeke i stazekojima ljudi hode oko njegastazom ptice.Obilaze.On je kao sunčevo plameno ostrvoodvojen sjajem od svega svijeta.”

“PREDOSEĆANJEPoznala sam te kad sneg se topi,topi, i duva vetar mlak.Blizina proleća dušu mi opi,opi, pa žudno udisah zrak.S nežnošću gledah stopa ti trag,trag po snegu belom;i znadoh da ćeš biti mi drag,drag u životu celom.Poznala sam te u zvonak dan,dan pijan, svež i mek.Činjaše mi se već davno znan,znan kad te poznadoh tek.S nežnošću gledah stopa ti trag,trag po snegu belom;i znadoh da ćeš biti mi drag,drag u životu celom.Poznala sam te kad kopni led,led, dok se budi proletnji dah;kad dan je čas rumen, čas setan, bled,kad sretno se i tužno u isti mah.S nežnošću gledah stopa ti trag,trag po snegu belom;i znadoh da ćeš biti mi drag,drag u životu celom.”

“Nije bilo zabavno biti razdražljiv i nemiran i usamljen i dosađivati se do neizdržljivosti jer je već bila skoro ponoć, a jedan se prijezira vrijedan grubijan uopće nije udostojao doći. Nije bilo zabavno niti znati da je bolje što nije došao, a opet ga željeti ovdje i mrziti sebe zbog te želje.”

“Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti”

“Već dulje vrijeme primjećivao je Filip kako se sve stvari i dojmovi pod njegovim pogledom raspadaju u detalje samo za najrastvorenijih ratnih dana kad je sve bilo u raspadanju i kada se nije ništa drugo osjećalo nego prenagomilavanje stvari u slijepim količinama i to kako čovjek sam po sebi i nije ništa drugo nego neka neznatna i sitna količina samo za onih najmračnijih i najosamljenijih dana događalo se Filipu da se nije snalazio u zbivanju gubeći pregled nad svojim vlastitim trajanjem.”