“Ja smatram da postoje svi razlozi za život, ali ne uvek, ne i za svakoga. Ponekad nema smisla živeti samo života radi. Ali o tome ne možemo ubedljivo razgovarati. Ni sporiti. Sva su ta velika pitanja života sasvim lična stvar.”

“Ali život se nikome, razumete li me, nikome na ovom svetu ne duguje. Ni majci, ni deci, ni prijateljima, ni jedom idealu! Život je moje neprikosnoveno pravo! U šta i kako ću ga satreti, moja je lična stvar.”

“Mene više ništa ne može da porazi. Ni začudi. Ni zasmeje. Zato iskreno sažaljevam žive. Oni ne znaju da je od prostora na zemlji čoveku neophodan samo prostor komotnog ležaja. Od vremena, dok voli. Od imanja, da nije ni gladan ni žedan. Od znanja, da zna svoje telo. Od prava, da sme da ne voli onog koga ne voli. I još ponešto slobode za sebičluk i igru”

“U tim sećanjima nastoji da ne preobražava činjenice u svoju korist, iako shvata da je u ljubavi to najteže, možda i nemoguće. Ljubav, to odavno zna, hrani se lažima, ponekad uspešnije no istinama. A ishod tih preživljavanja i obuzetosti ipak je isti: i s tugom i s ozarenošću uviđa kako nema prava da joj išta zameri, a najmanje da se oseća uvređenim. Takva zaključivanja ne sadrže ni spokojstvo ni nadu. Naprotiv, iz njih se taloži ono najteže nespokojstvo koje zaljubljenima ne pruža izgovor za bilo kakvu osvetu zbog neuzvraćene ljubavi, te česte sklonosti i velikodušnih ljudi.”

“Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite.”

“Suočavamo se s onima s kojima se moramo suočiti i doći će trenuci kad budemo morali djelovati za veće dobro, čak i ako postoji rizik za nas, ali ne trebamo nepotrebno izlagati život opasnosti. Imamo samo jedan život i možemo dati samo jedan život. Nema ništa divljenja vrijedno u tome da ga izgubimo kad je situacija beznadna.”

“Deda me je opomenuo: „Ti nikada nećeš da odrasteš!“ Ja sam mu odgovorio: „Šta mogu!“ Mama me je branila: „On nema vremena za to!“ Ja sam stalno pokušavao da odrastem kao i ostali ljudi, ali se odmah desilo nešto novo i mi smo ponovo ostali ono što smo bili.”