“Ja sam biciklista. Možda sam iznad svega biciklista. (...) Ali čovek je kao biciklista prinuđen da bude izopštenik. Prinuđen je da živi na društvenoj margini, nasuprot ustaljenom saobraćajnom sistemu u kome su svi motorizovani, čak i zdravi ljudi.”

“Jedne je večeri došla kasnije nego obično. Bio sam legao. Brzo sam navukao prve gaće koje su mi se našle pod rukom. Ispostavilo se da su me baš te gaće, od svih koje sam imao, najviše izdavale. Lastiša oko butina skoro i nije bilo – praktično sam bio u suknji. Sve vreme sam morao dobro da pazim da sedim u određenom položaju i da ne ustajem naglo. Ipak mi se činilo da bi još nesrećnije rešenje bilo obući pantalone. Ona bi to naime protumačila kao signal da može da ostane, da uopšte nemam nameru da spavam i da je i moja noć bez kraja i konca.Shvatio sam koliko je ta odluka bila ispravna, i u istom trenutku uvideo da je razlika između čoveka u gaćama i čoveka u pantalonama ogromna, skoro nepojmljiva.U pantalonama si spreman za sve. Nijedan poduhvat nije nezamisliv. U gaćama si pak slobodan. Čoveka u gaćama je, na primer, teško usred noći pozvati u šetnju, što me od nje inače uopšte ne bi iznenadilo.”

“Drveće spada u nešto najfinije što znam.Voda i drveće i devojke.Imao sam običaj da se penjem po čitav dan. I često samsamo sedeo mirno, na vrh nekog drveta. Više sati. Kada je krošnja leti bila gusta, niko nije mogao da me vidi. Ja sammogao da vidim sve, ali mene niko nije video.Osećao sam da sam daleko odatle. I kada bih se spustio, bilo je to kao doći kući posle dugog putovanja.I pravio sam ljuljaške. Bio sam super u pravljenju ljuljaški.Popeo bih se visoko i čvrsto vezao konopac za neku granu.Onda bih se ljuljao.I pljuvao. Uvek je bilo tako lepo pljuvati dok sam se ljuljao.Ako sam pio mleko, pljuvačka je bila gusta i dobra.Sa ljuljaške sam dobacivao mlečnu pljuvačku neverovatnodaleko.Ponovo bih hteo da počnem da se ljuljam.Sledeći put kad budem imao para, otići ću u sportsku radnju,kupiću pedeset metara konopca za penjanje, a onda ću naćineko veliko drvo,najbolje uz vodu i napraviću ljuljašku sa moćnom amplitudom i možda ću skočiti sa ljuljaške u vodu.Dok Lise gleda.Radujem se tome.”

“Tata?Mm?Da smo slonovi, bili bismo pet slonova.Da.Blesavo, je l' da?Da ,jeste.Zamisli to!Da. Odlično Bertolde.Lepo.”

“Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put.Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznamgde sam udešen tako neverovatno nesrećnoda upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnostisvemu pristajem da sam posuda,da sam ram koji obmanjuju da je ikona,da sam ikona koju varaju da je boja,da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.”

“Razmrsio sam niti snova i stvarnosti, otkrio sam da postoji na jednoj strani san kada sam lebdeo bolje od kakvog orla, a na drugoj strani neki drugi, istinski svet, tvrd kao stene na kojima se zamalo nisam polomio.... ja sam stvoren da živim zauvek... Bio sam besmrtan, nigde u sebi nisam osećao smrt... Nisam imao nikakve veze sa smrću.Porasti značilo je opovrgnuti. Porasti značilo je pad. Svojstvo da sam odrastao spoznao sam kroz povrede, nasilje, nagodbe i osvešćenje. Svet je izgubio čari. Jer, šta je čovek? Jednostavno, to je neko-ko-ne-može. Ko-ne-može sve znati. Ko-ne-može sve učiniti. Ko-ne-može ne umreti. Saznanje o svojim granicama načinilo je pukotinu na jajetu mojega detinjstva: rastavljanje mi je pomoglo da porastem, to jest da se smanjim. Sa sedam godina, konačno sam prestao biti bog.-Ali, mama, ne treba oklevati da se ljudima kaže da ih volimo: mogli bismo svi umreti, zar ne?Ona je tiho plakala kada bih tako govorio i milovala me po kosi da bi smirila moje misli.-Mali moj Isuse - govorila je - ne treba suviše voleti. Inače ćeš mnogo patiti.-Ali ja ne patim. Ja sam ljut.Odlučio sam da više ne volim Boga.Optužio sam Boga za sve gluposti, za sva ljudska zlodela; težio sam za nekim pravednijim svetom u kojem se više voli; okrenuo sam svet protiv Boga, kao dokaz o njegovoj bezvrednosti ili njegovoj lenjosti. Istraživao sam njegov postupak od jutra do mraka.Bunio sam se protiv sveta. Očekivao sam da on bude lep kao stranica rukopisa, da je skladan kao molitvena pesma. Očekivao sam od Boga da bude veštiji majstor, brižljiviji, pažljiviji, onaj ko bi brinuo o pojedinostima koliko i o celini, Bog koji bi vodio računa o pravdi i ljubavi. Međutim, Bog nije održao svoja obećanja.... ne prihvatam stvari takve kakve jesu, želim da su onakve kakve treba da budu.Vera kakva bila je uvedena, organizovana, sa svojom hijerarhijom, prežvakavala je mrtvu reč, izgubila osećanje za smisao. A ja sam pokušavao da u ćutanju i razmišljanju nađem Boga.Od sreće više sam voleo Ljubav.Rušio sam se sam u sebi. Kako sam mogao i naslutiti da postoje toliki klanci, neki tako vrtoglavi ponor, stotine i stotine koraka u unutrašnjosti jednoga čovečijega tela? Strovaljivao sam se u prazninu.Žele da ubede, a kada neko želi da drugoga ubedi, iskrenost i prevara ponekada idu zajedno.”

“Doista nisam imao pojma što ću učiniti ili reći nakon što publika otpjeva »Sretan rođendan« Jai. Ali kad sam je pozvao na pozornicu i kada mi je prišla, slijedio sam prirodni impuls. Kao i ona, pretpostavljam. Zagrlili smo se i poljubili, prvo usnama, a onda sam je poljubio u obraz. Publika je nastavila pljeskati. Ćuli smo ih, ali se činilo da su kilometrima daleko od nas.Dok smo stajali zagrljeni, Jai mi je nešto šapnula u uho.— Molim te, nemoj umrijeti.To je zvučalo kao holivudski dijalog. Ali rekla je upravo to. Ja sam je još čvršće zagrlio.”