“Otkrivam da vjernost kad si zaljubljen prestaje biti žrtva. Zaljubljen se čovjek prepoznaje po tome što je vjeran, a da to nije namjerno i da se time ne razmeće. Ljubav je ta caka koja vjernost čini prirodnom.”

“‎Ja sam izgubljen, ali to nitko ne primjećuje jer ja složim facu kao da je sve u najboljem redu. Jedino što mi ostaje- moja sposobnost čuđenja. Pisac nije zanimanje nego vječna potraga. Treba biti sposoban gledati normalnost s čuđenjem, a ludilo čuvajući svoj mir.”

“Oborio sam pogled. Nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo. Ali zašto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije pa da bude bolje u ljudskom životu.”

“ipak, nije bilo sumnje da je jednom nekog volio. jedamput, samo jedamput, i to davno nekoć. otada se zauvijek promjenio. čovjek se promjeni kad doživi savršenu ljubav, a to je bila savršena ljubav...”

“Ljubav je puna zamki. Kad hoce da se pokaze, otkrije samo svoju svetlost, a ne dopustanam da nazremo senke koje ta svetlost izaziva.”

“Kad god skočiš,prijatelju,suđeno ti je da padneš.To ti se čini neizbježno.Neminovno.Svaku stanicu tvog tijela pokreće ta univerzalna sila.Tvoje ipak nije da padneš.Tvoje je da poletiš.Ali padat ćeš ponovno i ponovno.Sve dok ne pomisliš da je tlo koje te vuče tvoj dom,da je tlo sigurno i dobro.Primjetit ćeš da nisi ptica,da nisi građen da letiš i pomislit ćeš da si stvoren da živiš na tlu.Ali na tlu nikad nećeš biti potpun.Zato ćeš se,ni ne znajući zašto,svejedno ipak,uvijek dizati i ponovno skakati.Jer svaka stanica u tvom tijelu zna da neće ostvariti svoju svrhu i da neće biti potpuna dok ne poletiš.Zato si ovdje,prijatelju,i to si oduvijek znao.Zato da ubiješ tog zmaja koji te drži na tlu,i poletiš.”

“Ma vie est un désastre, mais personne ne le voit car je suis très poli : je souris tout le temps. Je souris parce que je pense que si l'on cache sa souffrance elle disparaît. Et dans un sens, c'est vrai : elle est invisible donc elle n'existe pas, puisque nous vivons dans le monde du visible, du vérifiable, du matériel. Ma douleur n'est pas matérielle ; elle est occultée. Je suis un négationniste de moi-même”