“Zeleno, volim te, zeleno.Zelen vetar, zelene grane.Brod na morui konj u planini.Opasana senkomona sanja na verandi,zelene puti, kose zelene,sa očima od hladnog srebra.Zeleno, volim te, zeleno!Pod lunom Cigankomstvari pilje u njua ona ih ne vidi.Zeleno, volim te, zeleno!Velike zvezde od injadolaze sa ribom senkešto otvara put zori.Smokva trlja vetarkorom svojih grana,a breg, mačak lupež,ježi svoje ljute agave.Ali ko će doći? I odakle?Ona čeka na balkonu,zelene puti, kose zelene,sanjajuci gorko more.-Kume, daću tikonja za kuću,sedlo za njeno ogledalo,nož za njen ogrtač.Kume, dolazim krvarećiiz Kabrinih klanaca.-Kad bih mogao, mladiću,lako bi se nagodili.Ali ja više nisam janiti je moj dom više moj.Kume, hoću da umrempristojno u svojoj posteljiod čelika i, ako je moguce,sa holandskim čaršavima...Zar ne vidiš moju ranuod grudi do grla?-Trista crnih ružapokrivaju tvoj beli grudnjak.Krv ti vri i mirišeoko pojasa.Ali ja više nisam janiti je moj dom više moj.-Pusti me barna visoke verande,pusti me da se popnem! Pusti mena zelene verande.Verandice mesečeve,gde kaplje voda.Već se penju dva kumana visoke verande.Ostavljajući trag krvi.Ostavljajući trag suza.Drhtali su krovovi,fenjerčići od lima.Hiljadu staklenih defovaranjavalo je zoru.Zeleno, volim te, zeleno!Zelen vetar, zelene grane.Dva kuma su se popela.Širok vetar ostavljao jeu ustima čudan ukusžuči, mentola i bosiljka.-Kume, gde je, reci mi,gde je tvoje gorko devojče?-Koliko puta te je čekalasveža lica, crne kose,na toj zelenoj verandi.Nad ogledalom bunaraCiganka se njiha.Zelene puti, kose zelene,sa očima od hladnog srebra.Mesečev stalaktit od ledadrži je nad vodom.Noć je postala intimnakao mali trg.Pijani su žandarilupali na vrata.Zeleno, volim te, zeleno!Zelene vetar, zelene grane.Brod na morui konj u planini.- ROMANSA MESECARKA”

“Često sjedim sate i sate i gledam u hladne jesenje boje.Mir sudbine koja se više ne da promijeniti ledi mi se na duši i licu. Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro. Ne dopire do mene zvuk, umro mi je očinji vid. Sve je ostalo za velikom kapijom koja se zatvorila muklo za mnom. Izgubio sam sve i nisam više čovjek nego nemirna besana misao koja je potonula i prićutala se na dubokom dnu, a nada mnom su kao neprozirne zelene mase voda, mir, daljina i zaborav”

“Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro.Ne dopire do mene zvuk, umro mi je ocinji vid. Sve je ostalo za velikom kapijom koja se zatvorila muklo za mnom. Izgubio sam sve i nisam vise covjek nego nemirna besana misao koja je potonula i pricutala se na dubokom dnu, a nada mnom su kao neprozirne zelene mase voda, mir, daljina i zaborav.”

“Ja sam tada mislio suprotno: „Požuri da ostariš. Strahovito si zelen i gorak.“ Kako da se oslobodim mladosti koja je u stvari samo beskorisna mana?”

“Sada ću misliti na tebe, draga, samo na tebe, cele noći. Misliću samo na tebe, to je jedini način da osetim samog sebe, ako te držim u svom središtu kao drvo, ako se malo - pomalo odvojim od stabla koje me drži i vodi, ako oprezno lebdim oko tebe, opipavajući vazduh svakim listom (zelenim, zelenim, ja i ti, sočno stablo i zeleno lišće: zeleno, zeleno) ne udaljavajući se od tebe, ne dopuštajući da bilo ko drugi prodre između mene i tebe, učini da ne mislim na tebe, ma i na trenutak me liši saznanja da ova noć kruži ka svitanju i da će tamo, s druge strane, tamo gde živiš i spavaš, biti ponovo noć kad zajedno stignemo i uđemo u tvoju kuću, popnemo se uza stepenice na tremu, upalimo svetla, pomilujemo tvog psa, popijemo kafu, dugo se gledamo pre nego što te ja zagrlim (da te držim u svom središtu kao drvo) i povedem te ka stepeništu (ali nema nikakve staklene kugle) i počnemo da se penjemo, penjemo, vrata su zatvorena, ali imam ključ u džepu...Ko će znati kako je moglo da se završi nešto što nije čak ni počelo, što je krenulo iz sredine i nestalo bez jasnih obrisa, raspršivši se na ivici druge magle.... to odsustvo koje se sada stani u mojoj kući samca, dotiče moj jastuk svojom zlatnom meduzom, primorava me da pišem ovo što pišem u besmislenoj nadi da postoji bajalica, slatki golem od reči.... tu ima nekih rupa i bičeva, neka voda teče niz lice i zaslepljuje i grize, neki zvuk kao tutnjava iz dubina, trenutak bez vremena, nepodnošljivo lep.... za mene je bila kao topola od bronze i sna...... to je pre odgovor na smrt i na ništavilo, stavljanje stvari i vremena na određeno mesto, uvođenje vremena i prolaza, protivljenje vremenu punom rupa i tamnih mesta.Ti koji me čitaš, nije li se i tebi desilo nešto što počinje kao san i vraća se u mnogim snovima ali to nije to, nije samo san? Nešto što jeste tu, ali gde, i kako; nešto što prolazi kroz snove, razume se, puki san ali posle takođe tu, na drugi način jer je meko i puno rupa, ali tu dok pereš zube, u dnu lavaboa ga i dalje vidiš kad ispljuneš pastu za zube ili stavljaš lice pod hladnu vodu, već istanjeno ali još zalepljeno za pidžamu, u korenu jezika dok podgrevaš kafu, tu ali gde, kako, zalepljeno za jutro, sa svojom tišinom u koju već ulaze zvuci dana, vesti na radiju koje smo pustili jer smo budni i jer smo ustali i svet i dalje ide svojim putem.... kako je to moguće, šta je to bilo, šta smo to bili u snu koji je međutim nešto drugo, svako malo se vraća i tu je, ali gde je to tu?... ta trideset i jedna godina nije ono što je važno, mnogo je gori ovaj prelazak iz sna u reči, rupa između onoga što je i dalje ovde ali se sve više predaje jasnoj ošztici stvari s ove strane, tom nožu od reči koje i dalje i dalje ispisujem i koje više nisu to što je i dalje tu, ali gde, kako.Ovde je nešto trebalo da bude rečeno bez reči, samo slušajući neki neodređen šum.... postoji neka slika nečega priteranog uza zid, nečega opkoljenog: duboka istina, okružena lažima nepopravljivog konformizma.Probuditi se, probuditi se na svaki način, ali Valentina je osećala da bi samo nešto što bi ličilo na bič moglo da je razbudi.”

“Kada me konačno pustio, prišao mi je jedan od pomoćnih trenera pokušavajući me utješiti. - Graham te je prilično izgnjavio, je li? — rekao je.Jedva sam izustio »da«.— To je dobar znak — naglasio je on. — Kad nešto zezneš, a nitko ti ništa ne kaže, to znači da su od tebe odustali.Tu lekciju sam zapamtio za čitav život. Kada si svjestan da činiš nešto loše, a nitko se više ne trudi da te opomene, stvari ne stoje kako valja. Ako ih i ne želiš slušati, tvoji kritičari su najčešće oni koji ti žele reći da te još uvijek vole, da se brinu za tebe i da žele tvoj napredak.”