“Čim možemo nekom čoveku da kažemo jasno i otvoreno da nas je uvredio i da navedemo posve određeno čime je to i kada učinio, to znači da smo mu uvredu oprostili ili smo spremni da to učinimo. Muka je dok uvredu nosimo ćutke u sebi.”

“Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...”

“Najveća sreća života je ubeđenje da smo voljeni zbog nas samih, ili još bolje, uprkos nas samih.”

“Ipak smo svi mi tek obični ljudi, i jedino što je važno to je da li je netko dobar ili nije.”

“Neku večer razgovarali smo o izrazima koje koristimo dok tješimo nekoga očajnog. Rekla sam mu kako na engleskom katkad kažemo "Been there." Objasnila sam mu da je duboka tuga kao točno određeno mjesto, sa svojim koordinatama na zemljovidu vremena. Kad se nađete u toj šumi tuge, ne možete ni zamisliti da ćete ikada više pronaći put prema boljem mjestu. Ali, ako vas netko uspije uvjeriti da je bio na tom istom mjestu, ali ga je napustio, to katkad može donijeti nadu.”

“Kako je čitanje nešto neobično!Kako je čudno to čitanje koje poništava vreme, pretače vrtoglavi prostor, a da pri tom ne zaustavlja dah niti oduzima život čitaocu.Verujemo da smo nevidljivi, odsutni, iako smo svuda prisutni, čak i tamo gde smo, grozničavi, s tom knjigom u ruci koju gutamo, jedemo očima, kao u nekoj radnji bele magije, da bismo nahranili svoj duh.A čitanje je zbilja čarobna radnja svesti koja otkriva jednu od najnepoznatijih sposobnosti čovekovih i daje mu veliku moć: sposobnost da bude na dva mesta istovremeno i moć da se usami, da se potpuno odvoji od okoline, da izađe iz svog vlastitog života a da ne izgubi vezu sa životom; ukratko, da saobraća sa svim i svačim, čak i kada više ne veruje ni u šta.”