“Nomadom je postao onda kada je o omjeru ljepote počeo razmišljati kao o ljubavnom odnosu između dvaju dijelova u kojem se suprotnosti privlače upravo magičnom snagom, a isti omjer jednako gospodari i arhitekturom i prirodom.”

“Doista nisam imao pojma što ću učiniti ili reći nakon što publika otpjeva »Sretan rođendan« Jai. Ali kad sam je pozvao na pozornicu i kada mi je prišla, slijedio sam prirodni impuls. Kao i ona, pretpostavljam. Zagrlili smo se i poljubili, prvo usnama, a onda sam je poljubio u obraz. Publika je nastavila pljeskati. Ćuli smo ih, ali se činilo da su kilometrima daleko od nas.Dok smo stajali zagrljeni, Jai mi je nešto šapnula u uho.— Molim te, nemoj umrijeti.To je zvučalo kao holivudski dijalog. Ali rekla je upravo to. Ja sam je još čvršće zagrlio.”

“Uvijek me fascinirao taj fenomen sa slikama. Stoje na zidu godinama, a onda, bez ikakvog povoda, ama baš ikakvog padnu, tras, padnu dole. Vise okačene o ekser, niko ih i ne pipne, ali one u jednom trenutku, tras, padnu dole, kao kamen. U savršenoj tišini, dok je sve oko njih nepomično, ni muha da proleti, a one, tras. Ne postoji nikakav razlog.Zašto baš u tom momentu? Niko ne zna. Tras. Šta se to dogodilo jednom ekseru te on zaključi da mu je svega dosta? Ima li i on dušu, jadnik? Donosi li odluke? Dugo je razgovarao sa slikom, nisu mogli da se dogovore šta da rade, pričali su o tome svake večeri, godinama, a onda su odredili datum, sat, minutu, tren, upravo sada, tras. Ili su za to znali već od samog početka, njih dvoje, sve je već bilo ugovoreno, znaš ja ću da popustim za sedam godina, što se mene tiče nema problema, ok., onda smo se dogovorili za 13. maj, ok., oko šest, neka bude petnaest do šest, važi, onda laku noć, ‘ku noć. Sedam godina kasnije, 13. maj, petnaest do šest: tras. Nikom nije jasno. To je jedna od onih stvari o kojima je bolje ne misliti, u protivnom možeš da poludiš. Kada padne slika. Kada se probudiš, jednog jutra, i više je ne voliš. Kad otvoriš novine i vidiš da je počeo rat. Kad vidiš neki voz i pomisliš ja moram da odem odavde. Kad se pogledaš u ogledalo i shvatiš da si ostario...”

“Kako je odrastao i kako mu je glazba postajala sve važnijom, majčin je glas počeo doživljavati manje kao pjesmu, a više kao svojevrsnu simfoniju koja sadržava bezbrojne varijacije na poznate teme i melodije koje se mijenjaju u skladu s njezinim hirovima i raspoloženjima.”

“Ja vas pozivam, vas pojedinačno - kada se probudite, probudite se veseli i recite evo ga još jedan dan, imam šansu da uradim nešto, a ne, kada se završi dan, hvala Bogu još jedan se dan završio. Život je čudo jedno dato nama... znate ... hoću nešto da vam kažem nešto... o čemu ja ponekad razmišljam - jedno ljudsko biće je jedan od 40 000 spermatozoida. Taj jedan je uspeo. Trideset i devet hiljada i devetsto nisu uspeli. Znači vi ste šampioni. Svako ko se rodio, on je već pobednik. On je već uspeo u odnosu na 40000 drugih.”

“I onda smo išli još dugo kroz šumu, ne govoreći ništa, ali ovaj put je u toj tišini bilo neke ljepote, bilo je naše savezništvo.”