“Da sam ja car radio bih ovo: Nastupajući na prijestolje okrunio bih se svim krunama koje bi mi donijeli. Prisegao bih na sve ustave koje bi mi predložili. Potvrdio bih sve privilegije što ih ima povijest. Okupio bih na dvoru u blještavom sjaju sve velikaše, plemiće i sve popove. Zasuo bih te ljude častima, naslovima i ordenima. Iskitio bih njihova prsa, a onda bi radio mimo ustava, mimo privilegija. Kršio bih iz dana u dan sve što sam potvrdio. Radio bih po svojem i sa svim zanosom uvjeravao ih kako je sve to laž. U korist velikaša i plemića i popova! Kad bi prigovarali priredio bih bogate dinee, sjajne svečanosti; odlikovao ih ljubaznim prijateljstvom, obasipao ih novim titulama kao pokladnim prhuticama. Vozio bih se s njima u svečanim sjajnim povorkama u kojima bi imali prva mjesta. Gospoda bi uživala, a narod zadivljen dvorskim sjajem, klicao bi svima. Da, velčanstvo, masi treba blještavila, carskog sjaja, a ne jednostavnosti. Vjerujte, veličanstvo, masi svih staleža više imponira sjajan šesteropreg nego tucet plemenitih ideja; više imponira carska krunidba, za koju se potroše milijuni, i parada u kojoj se pregazi desetak majki s djecom, nego stotinu tisuća bijelih hljebova kojima biste nahranili sirote. Ja bih na sve pristao, sve prevario: neprijatelje bih vezao, progonio i uništio, prijatelje bih tovio, i tada bi pobjeda bila sigurna.”

“...trebalo je da ostarim, a da bih ostario, trebalo je da radim, da se borim, da skupim sve svoje intelektualne i fizičke sange kako bih izišao kao pobednik iz ovog krstaškog rata u koji sam pošao da bih osvojio svoju dušu.”

“Otvorio sam knjigu nasumice i našao na priču o Aleksandru Makedonskom.Car je, priča se tu, dobio na poklon divne posude od stakla. Poklon mu se veoma svidio, a ipak je sve polupao. -Zašto? Zar nije lijepo? -Pitali su ga. -Baš zato-odgovorio bi on. -Toliko su lijepe, da bi mi bilo teško da ih izgubim. A vremenom bi se jedna po jedna razbijala, i ja bih žalio više nego sad.”

“Nisam ratnik da bih vjerovao u pobjedu. Nisam državnik da bih vjerovao u silu.Nisam pjesnik da bih vjerovao u slavu.Nisam vjernik da bih vjerovao u trublje anđeoske na posljednjem sudu. Nisam pokajnik da bih očekivao milost. Nisam očajnik da bih priželjkivao smrt. Ja sam čovjek začet u sljepilu strasti, u mraku utrobe, porinut u vrijeme za mučno trajanje. Dali su mi na put radosti i boli (više boli, manje radosti) i dva oka da gledam mučenje i dva uha da slušam jecanje najmukotrpnijeg bića koje je izmislilo i plač i smijeh. I usta su mi dali da žvačem gorki zalogaj. I jezik da govorim: jao! Dali su mi ruke da gradim i rušim, da grlim i ubijam! I noge da bježim kad me progone, i sam da progonim. Imam srce da bih trpio jače od svih životinja. Imam razum da bih se mogao nadati sutrašnjemu danu koji bi mogao donijeti nešto radosti. A kad radosti ne bude, opet ću se nadati i lažima ispunjavati misli svoje da bi mi san pao na oči. I sanjat ću da sam živ zauvijek. Ali probudit će se tada Polifem-kiklop jednooki, i navalit će golem kamen na spilju moga sna i neće biti izlaza. Zgrabit će me nešto strašno, ogromno, i probudit ću se u rukama ljudoždera...”

“Kad bih svoj život mogao ponovo da proživimpokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,ne bih se trudio da budem tako savršen,opustio bih se više.Bio bih gluplji nego što bejah,zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.Bio bih manji čistunac.Više bih se izlagao opasnostima,više putovao,više sutona posmatrao,na više planina se popeoviše reka preplivao.Išao bih na još više mestana koja nikada nisam otišao,jeo manje boba, a više sladoleda,imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.Ja sam bio jedan od onihšto je razumno i plodno proživeosvaki minut svog života:imao sam, jasno, i časaka radosti.Ali kad bih mogao nazad da se vratimtežio bih samo dobrim trenucima.Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,od trenova samo; nemoj propuštati sada.Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išlibez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.Kad bih opet mogao da živimlakše bih putovao.Kada bih ponovo mogao da živims proleća bih počeo bosonog da hodami tako išao do kraja jeseni.Više bih se na vrtešci okretao,više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,kada bih život ponovo pred sobom imao.Ali, vidite,imam 85 godina,i znamda umirem.”

“Drveće spada u nešto najfinije što znam.Voda i drveće i devojke.Imao sam običaj da se penjem po čitav dan. I često samsamo sedeo mirno, na vrh nekog drveta. Više sati. Kada je krošnja leti bila gusta, niko nije mogao da me vidi. Ja sammogao da vidim sve, ali mene niko nije video.Osećao sam da sam daleko odatle. I kada bih se spustio, bilo je to kao doći kući posle dugog putovanja.I pravio sam ljuljaške. Bio sam super u pravljenju ljuljaški.Popeo bih se visoko i čvrsto vezao konopac za neku granu.Onda bih se ljuljao.I pljuvao. Uvek je bilo tako lepo pljuvati dok sam se ljuljao.Ako sam pio mleko, pljuvačka je bila gusta i dobra.Sa ljuljaške sam dobacivao mlečnu pljuvačku neverovatnodaleko.Ponovo bih hteo da počnem da se ljuljam.Sledeći put kad budem imao para, otići ću u sportsku radnju,kupiću pedeset metara konopca za penjanje, a onda ću naćineko veliko drvo,najbolje uz vodu i napraviću ljuljašku sa moćnom amplitudom i možda ću skočiti sa ljuljaške u vodu.Dok Lise gleda.Radujem se tome.”