“Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikada više. Nikada: jedina konačnost. Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem. Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema.”

“Deda me je opomenuo: „Ti nikada nećeš da odrasteš!“ Ja sam mu odgovorio: „Šta mogu!“ Mama me je branila: „On nema vremena za to!“ Ja sam stalno pokušavao da odrastem kao i ostali ljudi, ali se odmah desilo nešto novo i mi smo ponovo ostali ono što smo bili.”

“Tako to ide s Domovinom ...Kao sa silovanom devojkom ... ne možeš je kriviti za to što su je drugi osamotili, ali ni više voleti kao što si je voleo...”

“„Ne znam koliko je bilo sati. Vrijeme mi više ništa nije značilo. Obično vrijeme sve mijenja i na sve utječe, ali kad umre netko koga voliš, vrijeme to ne može promijeniti, nijedna količina vremena nikada to neće promijeniti, tako da vrijeme prestaje imato svako značenje.”

“Samo nam ljudsko biće može podariti potpunu iluziju sigurnosti. Samo glas, pogled i dodir ruke jednog čoveka deluju kao utešna poruka iz svemira u kome smo mi tako sićušni. Ovaj čovek može da nam bude prijatelj, lekar, ređe kakav rođak, ali bez izuzetka to je uvek osoba koja nas voli. Strasna ljubav je kao uveličavajuće staklo, koje prikazuje vrednosti u nama za koje nismo ni slutili. Razbije li se uveličavajuće staklo, oplakaćemo gubitak optičke iluzije o sebi.”

“Meni se pričinja kao da je u svakom odlaženju nešto užasno tajnovito;kao da zbilja iza nas ostaje komad života koji nigda,nigda više ne možemo dosegnuti.”