“Ja, crv, sitan i nevažan, šta sam mogao učiniti njima, slonovima? Kakvu sam im štetu mogao nanijeti?Ja sam pesnica koja je udarila u zid.Ja sam udarac koji boli onoga koji udara.Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.Ja, ludi vrabac, pošao sam jastrebu u pohode. Jedva sam izvukao živu glavu.”

“Ja sam pesnica koja je udarila u zid.Ja sam udarac koji boli onog koji udara.Ja sam pijesak pod njihovim nogama, ptica što zanijemi kad kobac nadleti šumu, glista koju kokoš kljucne, kad izađe iz svojih podzemnih hodnika.Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.Zašto im treba ta osveta? Da me uplaše? Da mojom kaznom uplaše druge? Da likuju nad slabim? Da zabrane misao? Da zabrane riječ? Nikakva odgovora nisam mogao da nađem. Javio se u meni užas zbog te besmislene surovosti. Gdje smo mi? U kakvom to svijetu živimo?”

“Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put.Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznamgde sam udešen tako neverovatno nesrećnoda upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnostisvemu pristajem da sam posuda,da sam ram koji obmanjuju da je ikona,da sam ikona koju varaju da je boja,da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.”

“Svjestan sam da Chloe neće imati nikakvih sjećanja na mene. Još je premala. Ali ja bih želio da odraste znajući da sam bio prvi muškarac koji se u nju zaljubio.”

“Razmrsio sam niti snova i stvarnosti, otkrio sam da postoji na jednoj strani san kada sam lebdeo bolje od kakvog orla, a na drugoj strani neki drugi, istinski svet, tvrd kao stene na kojima se zamalo nisam polomio.... ja sam stvoren da živim zauvek... Bio sam besmrtan, nigde u sebi nisam osećao smrt... Nisam imao nikakve veze sa smrću.Porasti značilo je opovrgnuti. Porasti značilo je pad. Svojstvo da sam odrastao spoznao sam kroz povrede, nasilje, nagodbe i osvešćenje. Svet je izgubio čari. Jer, šta je čovek? Jednostavno, to je neko-ko-ne-može. Ko-ne-može sve znati. Ko-ne-može sve učiniti. Ko-ne-može ne umreti. Saznanje o svojim granicama načinilo je pukotinu na jajetu mojega detinjstva: rastavljanje mi je pomoglo da porastem, to jest da se smanjim. Sa sedam godina, konačno sam prestao biti bog.-Ali, mama, ne treba oklevati da se ljudima kaže da ih volimo: mogli bismo svi umreti, zar ne?Ona je tiho plakala kada bih tako govorio i milovala me po kosi da bi smirila moje misli.-Mali moj Isuse - govorila je - ne treba suviše voleti. Inače ćeš mnogo patiti.-Ali ja ne patim. Ja sam ljut.Odlučio sam da više ne volim Boga.Optužio sam Boga za sve gluposti, za sva ljudska zlodela; težio sam za nekim pravednijim svetom u kojem se više voli; okrenuo sam svet protiv Boga, kao dokaz o njegovoj bezvrednosti ili njegovoj lenjosti. Istraživao sam njegov postupak od jutra do mraka.Bunio sam se protiv sveta. Očekivao sam da on bude lep kao stranica rukopisa, da je skladan kao molitvena pesma. Očekivao sam od Boga da bude veštiji majstor, brižljiviji, pažljiviji, onaj ko bi brinuo o pojedinostima koliko i o celini, Bog koji bi vodio računa o pravdi i ljubavi. Međutim, Bog nije održao svoja obećanja.... ne prihvatam stvari takve kakve jesu, želim da su onakve kakve treba da budu.Vera kakva bila je uvedena, organizovana, sa svojom hijerarhijom, prežvakavala je mrtvu reč, izgubila osećanje za smisao. A ja sam pokušavao da u ćutanju i razmišljanju nađem Boga.Od sreće više sam voleo Ljubav.Rušio sam se sam u sebi. Kako sam mogao i naslutiti da postoje toliki klanci, neki tako vrtoglavi ponor, stotine i stotine koraka u unutrašnjosti jednoga čovečijega tela? Strovaljivao sam se u prazninu.Žele da ubede, a kada neko želi da drugoga ubedi, iskrenost i prevara ponekada idu zajedno.”

“Tačno je da sam srećan samo u kolima, između mesta sa kojeg sam krenuo i mesta ka kojem sam se uputio. Srećan sam samo kada putujem. Kada stignem, nebitno gde, odjednom postajem najnesrećnije moguće biće. U suštini, ja sam jedno od onih stvorenja koja ne mogu da podnesu da se nalaze bilo gde i srećna su samo između mesta. Godinama sam verovao da će me takvo katastrofalno stanje neizbežno odvesti u potpuno ludilo, kojega sam se pribojavao celog života.”