“Prijateljstvo se ne bira, rekao je, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav. A ništa ja nisam tebi poklonio, već sebi.”

“Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav. A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi.”

“Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”

“Voleo bih da je život kao bankarstvo', rekao sam. 'Ne mislim doslovno. Ima tu vrlo komplikovanih stvari. Ali, na kraju sve shvatiš ako se samo potrudiš. Ili uvek postoji negde neko ko se razume, pa makar i naknadno, kad je već kasno. Nevolja sa životom, kako se meni čini, jeste da može već za sve da bude kasno, a da ti ipak i dalje ništa ne shvataš.”

“TA LJUBAVTa ljubavTako žestokaTako krhkaTako nežnaTako beznadežnaTa ljubav lepa kao danI ružna kao vremeKad je vreme ružnoTa ljubav tako istinitaTa ljubav tako lepaTako srećnaTako radosnaI tako nejasnaŠto drhti od straha ko dete od mrakaTako sigurna u svoje moćiKo smiren čovek u mrkloj noćiTa ljubav koja je plašila drugeKoja ih je terala da govoreKoja ih je terala da bledeTa vrebana ljubavJer smo ih vrebaliGonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljenaJer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboraviliSva ta ljubavJoš tako živaI tako osunčanaLjubav je tvojaLjubav je mojaOno što je biloOno uvek novoŠto se nije promeniloIstinito kao biljkaUstreptalo kao pticaToplo živo kao letoMožemo obojeOtići vratiti seMožemo zaboravitiI posle opet zaspatiProbuditi se patitiOstariti opet zaspatiO smrti snevatiProbuditi se smešiti smejatiPodmladiti se pevatiNaša ljubav ostaje tuTvrdoglava kao mazgaŽiva kao željaSvirepa kao pamćenjeGlupa kao kajanjeNežna kao uspomenaHladna kao mermerLepa kao danKao dete slabašnaSmeši nam se nestašnoGovori a ništa ne kažeSlušam je drhteći strašnoI vičemVičem zbog tebeVičem zbog sebePreklinjem teZbog tebe zbog sebe zbog svih što se voleI što su se voleliDa vičem jojZbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalihKoje ne poznajemOstani tuOstani gde siTu gde si nekad bilaOstani tuNe miči seNe odlaziMi što smo voljeniMi smo te zaboraviliA ti nas ne zaboraviSamo smo tebe na zemlji imaliNe dozvoli da postanemo hladniMnogo dalje uvekI bilo gdeJavi nam se da si živaMnogo kasnije u nekom šumarkuU šumi pamćenja iskrsniI nama se pridružiRuku nam pružiI spasi nas”

“ljubav je bozhansko osecanje i svaka nova zaljubljenost obavezno u sebi nosi i senku zhalosti zbog delica sopstvenog ja koje se daruje objektu strasti.”