“Znao sam da je sve moje dovedeno u pitanje. Sve — to je veoma neodređeno, ali i veoma stvarno. To je izgubljenost i bespuće, to je ispadanje sa životne staze a druga ne postoji, to je osjećanje užasa bez imena, zbog praznine i gluhog prostora što bi se mogao stvoriti oko tebe.”

“...profesori nisu mogli da se odluče da me smatraju’umetnikom’. –On je veoma ozbiljan-govorili su- veoma vešt i uspeva u onome što naumi. Ali, hladan je kao led, u njegovim delima nema emocije, jer on nije ličnost. On je racionalan i, bez sumnje, intelektualac. Za umetnost treba imati srce!”

“Tako nije čitao još od vremena kad je bio sasvim mlad i kad je od književnosti tražio životne odgovore. I sad je kao i nekad osjećao da je upravo sve onako kako pjesnik kaže da je u tekstu rečeno nešto što je on sam već davno osjećao i bio je spreman da ustane i počne živjeti i djelovati prema tekstu koji ima pred sobom. Dobro je znao kamo to vodi dobro je znao što postaje onaj tko svijet pokuša urediti prema knjizi a opet nije mogao sebi pomoći.”

“Moja kćerka ima samo osamnaest mjeseci pa joj ovo ne mogu reći sada, ali kad bude dovoljno zrela, volio bih da posluša što mi je jednom rekla jedna kolegica. Mislim da je to dobar savjet za sve mlade dame. Zapravo, kad bolje razmislim, to je najbolji savjet koji sam ikad čuo.— Trebalo mi je mnogo vremena, ali na kraju sam shvatila. Kad je riječ o muškarcima koji se za vas zanimaju u romantičnom smislu, stvar je jednostavna. Treba ignorirati sve što govore i obratiti pozornost samo na ono što rade otkrila mi je ona.To je to. Za tebe, Chloe.Čini mi se da bi ovaj savjet mogao koristiti i Dylanu i Loganu kad za to dođe vrijeme.”

“Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”

“Sve što možeš da zamisliš je stvarno.”