“Optimismus je opium lidstva!Zdravý duch páchne blbostí. Ať žije Trockij!Ludvík”

“Optimism is the opium of the people.”

“Tu t'imagines qu'un mensonge en vaut un autre, mais tu as tort. Je peux inventer n'importe quoi, me payer la tête des gens, monter toutes sortes de mystifications, faire toutes sortes de blagues, je n'ai pas l'impression d'être un menteur ; ces mensonges-là, si tu veux appeler cela des mensonges, c'est moi, tel que je suis ; avec ces mensonges-là, je ne dissimule rien, avec ces mensonges-là je dis en fait la vérité. Mais il y a des choses à propos desquelles je ne peux pas mentir. IL y a des choses que je connais à fond, dont j'ai compris le sens, et que j'aime. Je ne plaisante pas avec ces choses-là. Mentir là-dessus, ce serait m'abaisser moi-même, et je ne le peux pas, n'exige pas ça de moi, je ne le ferai.”

“Mislim, dakle postojim je rečenica intelektualca koji potcjenjuje zubobolju.Osjećam, dakle postojim mnogo je šire primjenjiva istina i tiče se svega živog.Moje ja u osnovi se ne razlikuje od vašeg onim što misli. Ljudi je mnogo, ideja je malo: svi mislimo približno jednako i ideje jedni drugima predajemo, posuđujemo, krademo.Kad mi pak netko stane na nogu, bol osjećam samo ja. Osnova ja nije mišljenje, nego patnja koja je najosnovniji od svih osjećaja. U patnji ni mačka ne može sumnjati u svje nezamjenjivo ja. U snažnoj patnji svijet nestaje i svatko od nas je sam sa sobom.Patnja je sveučilište egocentrika.”

“Ljudsko vrijeme se ne okreće u krugu, već juri po pravoj liniji naprijed. To je razlog zašto čovjek ne može biti sretan, jer je sreća čežnja za ponavljanjem.”

“Čovjek sve proživljava prvi put i bez priprema. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vrijedi život ako je prva proba života već život sam? Život je zato uvijek sličan skici.”

“Rekao bih da je količina dosade, ako se dosadu može izmjeriti, danas mnogo veća nego nekoć. Jer su nekadašnja zanimanja, barem velikim dijelom, bila nezamisliva bez strastvene predanosti: seljaci zaljubljeni u svoju zemlju; moj djed, čarobnjak lijepih stolova; postolari su znali napamet stopala svojih suseljana; šumari; vrtlari; pretostavljam da su tada čak i vojnici ubijali sa strašću. Pitanje smisla života nije se postavljalo, bilo je njima posve prirodno, u njihovim radionicama, njihovim poljima. Svako je zanimalnje stvorilo vlastiti način mišljenja, vlastiti način postojanja. Liječnik je razmišljao drugačije od seljaka, vojnik se ponašao drukčije od učitelja. Danas smo svi jednaki, ujedinjeni zajedničkom ravnodušnošću prema svom poslu. Ta ravnodušnost postala je strašću. Jednom velikom kolektivnom strašću našega doba.”