“I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukamaAko je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinomJer po zemlji se ne gazi.Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerjaValja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nadeTo vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.”

“Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme.A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven medju perima njenim, može povrediti.A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može uništiti snove, k'o sto severac opustoši vrt.Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti.Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati.Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu,Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.Poput snoplja pščeničnog, sakupiće vas u naručje svoje.Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki.A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Života. Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi,U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati,al' ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje ništa osim sebe i nšta ne uzima, osim sebe.Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi,jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.Ljubav nema drugih želja, nego da se ispuni.Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje:Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći.Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi;I da krvarite drage volje i radosno.Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatimi uputite zahvalniicu za još jedan dan ljubavi;Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu;Da se s večeri vratite kući sa zahvalnočću,A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama…”

“... ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata.”

“Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”

“Čini mi se da je ljubav od svega najvažnija. Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti, to je stvar velikih mislilaca. Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem, i sa strahopoštovanjem.”

“Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put.Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznamgde sam udešen tako neverovatno nesrećnoda upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnostisvemu pristajem da sam posuda,da sam ram koji obmanjuju da je ikona,da sam ikona koju varaju da je boja,da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.”