“I trpimo se koliko god umemo, i lagaćemo kako se razumemo, sve dok na kraju, zajedno, ne stignemo tim istim putem na dve suprotne strane”

“Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte”

“Pitaš se: šta je suština?Biti moguć u nemogućem.Pitaš se: šta je cilj?Tvoja spremnost da kreneš.Pitaš se: gde je kraj?Na kraju tvoga pitanja.Kad uobličiš misao,uobličićeš beskonačno.”

“Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve sto te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.Uši sam zalepio lišćem.”

“Znaš kako se ja zovem?Zovem se: čekanje tebe.”

“Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se ovako pokipeo ne prehladim od studeni svog straha i samoće.”

“Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put.Nevolja je u tome šo ne znam kako da prepoznamgde sam udešen tako neverovatno nesrećnoda upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnostisvemu pristajem da sam posuda,da sam ram koji obmanjuju da je ikona,da sam ikona koju varaju da je boja,da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.”