“Pa vi još uvek delite čovečanstvo na narode. Zar vas to nije prošlo?Nisam delio ja. Čovečanstvo se delilo.”

“Razlikovanje neurologije i neuropsihijatrije još uvek nije uhvatilo korena u našem narodu - narodu koji usled zatucalosti nije u stanju da razlikuje ni mnogo važnije stvari - pa se na pacijente sa neurološkim dijagnozama gleda kao na psihopate. Često s pravom.”

“Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadest ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zrikale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perike sa loknama boje zlata u robnoj kući, ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno – bile su to prave klinke od sedamdeset dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio sa vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono 8 banki! Opa! A vi se još pitate da li je 1900. i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi, pitate se i pitate, a sve idete na prstima da ne probudite unuke; bosim nogama šljapkate po betonu (koliko sam vam samo puta rekao da navučete papuče, a vi opet ništa!), oblačite se onako još spvajući i ložite peć, pa ronite kroz jutarnji smog da kupite kilo polubelog, paklo butera, jogurt, kifle, mortadelu... – atamo vec 8 banki, a još niste načisto da li je trebalo dozvoliti onom putujućem glumcu da vas coki, ili nije?”

“Ja vas pozivam, vas pojedinačno - kada se probudite, probudite se veseli i recite evo ga još jedan dan, imam šansu da uradim nešto, a ne, kada se završi dan, hvala Bogu još jedan se dan završio. Život je čudo jedno dato nama... znate ... hoću nešto da vam kažem nešto... o čemu ja ponekad razmišljam - jedno ljudsko biće je jedan od 40 000 spermatozoida. Taj jedan je uspeo. Trideset i devet hiljada i devetsto nisu uspeli. Znači vi ste šampioni. Svako ko se rodio, on je već pobednik. On je već uspeo u odnosu na 40000 drugih.”

“Ne znam s kim se vi družite, ali ja već više meseci, kako sednem za neki sto, čujem kukanje. Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju ovde ili tamo, na mlade, na stare... I kukaju... Sve mi je dosadnije, zato, da se viđam i da se srećem. Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...da prelistam neku poštenu knjigu i da još malo verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari... A ima ih. Verujte”

“ZAR NE VIDIŠ DA NI TO LICE NA TEBI NIJE TVOJE? POGLEDAJ NA BILO KOJU FRESKU ILI SLIKU PA ĆEŠ GA ZAČAS NAĆI. TEBI JE SAMO PRIVREMENO DATO NA ČUVANJE, DA GA MALO NOSIŠ, KAO TUĐ ŠEŠIR, PA ĆE OTIĆI DALJE. TO ISTO VREDI I ZA TVOJ GLAS I ZVIŽDUK. OSVRNI SE, UOSTALOM, NA SVOJU SENKU, TU NA ZIDU, KOJA JE RASLA I GOJILA SE S TOBOM. U NJU ĆEŠ JEDNOM LEĆI POSLEDNJI PUT I ONA ĆE TE NADŽIVETI.”