“Sto vekova ću ovako da te volim, užasno da te volim, sav od paperja i sav od zla.”

“Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se ovako pokipeo ne prehladim od studeni svog straha i samoće.”

“I ne volim princip "pamti - pa vrati", to bi mi ukaljalo obraz. Nema lepše pobede od pogleda u nečije oči bez grižnje savesti, i znati da će tu osobu vlastito srce od srama izdati.”

“Radi se o tome da odlazim jer ti tako želiš. Radi se o tome da nastojim biti dobar, častan i plemenit, pa sebi oduzimam tebe. Ostajem, dakle, bez onoga što mi je najvrijednije, kao svi ljudi koji su zaista dobri, časni, plemeniti. Shvatio sam da je nedostojno truda sve što je moguće bez ljubavi, a da ti ne smijem, ako te zaista volim, pomoći da sav svoj svijet svedeš na mene. Shvatio sam da bih ti pomogao u tome ako bih otišao s tobom vani da te zadržim. Zato postupam plemenito kao svaki idiot i odričem te se da bi ti mogla sačuvati kakvu-takvu cjelinu.”

“Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svjetlije i svježije, kao da se prozori na kući otvore... Nisam naročito pametan, niti mislim da je to važno, važnije je da je čovjek pravedan i da se ne truje ružnim mislima. Mučno bi bilo živjeti obeshrabren, treba vidjeti i onu stranu koja nije protiv čovjeka.”

“Zeleno, volim te, zeleno.Zelen vetar, zelene grane.Brod na morui konj u planini.Opasana senkomona sanja na verandi,zelene puti, kose zelene,sa očima od hladnog srebra.Zeleno, volim te, zeleno!Pod lunom Cigankomstvari pilje u njua ona ih ne vidi.Zeleno, volim te, zeleno!Velike zvezde od injadolaze sa ribom senkešto otvara put zori.Smokva trlja vetarkorom svojih grana,a breg, mačak lupež,ježi svoje ljute agave.Ali ko će doći? I odakle?Ona čeka na balkonu,zelene puti, kose zelene,sanjajuci gorko more.-Kume, daću tikonja za kuću,sedlo za njeno ogledalo,nož za njen ogrtač.Kume, dolazim krvarećiiz Kabrinih klanaca.-Kad bih mogao, mladiću,lako bi se nagodili.Ali ja više nisam janiti je moj dom više moj.Kume, hoću da umrempristojno u svojoj posteljiod čelika i, ako je moguce,sa holandskim čaršavima...Zar ne vidiš moju ranuod grudi do grla?-Trista crnih ružapokrivaju tvoj beli grudnjak.Krv ti vri i mirišeoko pojasa.Ali ja više nisam janiti je moj dom više moj.-Pusti me barna visoke verande,pusti me da se popnem! Pusti mena zelene verande.Verandice mesečeve,gde kaplje voda.Već se penju dva kumana visoke verande.Ostavljajući trag krvi.Ostavljajući trag suza.Drhtali su krovovi,fenjerčići od lima.Hiljadu staklenih defovaranjavalo je zoru.Zeleno, volim te, zeleno!Zelen vetar, zelene grane.Dva kuma su se popela.Širok vetar ostavljao jeu ustima čudan ukusžuči, mentola i bosiljka.-Kume, gde je, reci mi,gde je tvoje gorko devojče?-Koliko puta te je čekalasveža lica, crne kose,na toj zelenoj verandi.Nad ogledalom bunaraCiganka se njiha.Zelene puti, kose zelene,sa očima od hladnog srebra.Mesečev stalaktit od ledadrži je nad vodom.Noć je postala intimnakao mali trg.Pijani su žandarilupali na vrata.Zeleno, volim te, zeleno!Zelene vetar, zelene grane.Brod na morui konj u planini.- ROMANSA MESECARKA”