“Neka oprosti gospodja Europa,ona nema spomenike kulture.Pleme Inka u Americi ima spomenike,Egipat ima prave spomenike kulture.Neka oprosti gospodja Europasamo Bosna ima spomenike.Stecke.Sta je stecak?Olicenje gorstaka Bosanca!Sta radi Bosanac na stecku?Stoji uspravno! Digao glavu, digao ruku!Ali nigdje, nigdje, nikad, niko nije pronasao stecak na kome Bosanac kleci ili moli.Na kome je prikazan kao suzanj...”

“VEČNOSTISvako na svetu ima jednu dužnostkoju nikad nije imao niko drugi.Odgonetaj je odmah. Nemoj da dočekašgodine, da staneš nasred sveta i pitaš: šta ću biti?Najteža zagonetka je detinjstvo,Ali ono jedino ima odgovor.Raduj se što si dete. To je velika stvar. I ponavljaj u sebi, ponavljajjednu jedinu ozbiljnu opomenu međusvim igrama:Stići će samo onaj koji ide.”

“Ljubav nije jezero u kome se uvek može ogledati... ona ima plimu i oseku i olupine i potonule gradove i bure i kovčege sa zlatom i bisere… ali biseri su duboko...”

“... ima nešto u tome kada u vlastitoj izgubljenosti vidiš kako je svijet mali, ali to još uvijek ne odgovara na pitanje kolik si ti.”

“Najviše volim njenu vedrinu.Puno joj je grlo smijeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Ništa joj ne može ni kratak trenutak tuge, tanka sjenka što brzo prolazi, nema na čemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjava, nema ožiljaka, ne misli šta joj je život dao, a šta oduzeo, ne razmišlja da li ima razloga za veselost: vesela je. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga što ga ima, već što ga krije.Smijeh joj ne traži razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, čist, ne opominje, ne upozorava, nije opterećen ruganjem, ni željom da se čuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i širinu i neki naročiti smisao, liči pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakoću što oslobađa.Ali, treba zaslužiti taj smijeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato što ga ona ne cijeni, već što se ne skriva.Smijemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje još puniji, nalazi odjeka.”

“Ljudska narav ima svoje granice: ona moze podnositi radost, patnju, boli, sve do odredjene mjere, ali propada cim je ta mjera prevrsena. Nije tu, dakle, pitanje je li neko slab ili jak, nego moze li izdrzati mjeru svoje patnje, bila ona moralna ili tjelesna”