“Imaćeš je, dakle, sve dotle dok budeš u stanju da je krotiš u krevetu, a da istovremeno budeš nežan, mekan i odlučan, perverzan i žestok, lezbejka i makro, istovremeno; otac i učitelj,incestuozni brat i Senegalac u live showu na Pigalu, koji tuca predpublikom, ravnodušan poput ljubavne mašine, nežan kao najboljadrugarica sa davnog letovanja u Makarskoj (prvi put na moru: lepljivasparina i slana noć u belim plahtama pokraj širom otvorenih prozora), da,kao najbolja prijateljica koja ti dira nabubrele bradavice puna strepnje dase taj pokret ne protumači pogrešno, na ivici tabu-ljubavi; ali to ni izdalekanije sve - potrebno je biti snažan, treba znati zadati onaj bolnoslatkizavršni udarac od koga prskaju bubnjići, a sperma šiklja kao mlaz izvatrogasnog šmrka.”

“Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlostandardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokomnesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvupotrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želida se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a onje gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu,ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”

“Svakoga dana pronalazio bi po koju zaboravljenu Uninu stvarčicu, iz koje bi ga nasmešeno gledale njene srneće oči. Kada je jedanput istresao madrac, pronašao je tri ukosnice, napukli češalj sa srebrnim zvezdama, četvrt čokolade punjene kokosom i do pola popušenu kutiju "Marlboroa". U kupatilu je otkrio ljubičasti ruž za usne i vatu. Fetišista! Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju? Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Esplanadi". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše, i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima. Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona." I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put, ne. Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost kad u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj, crnomanjastoj devojci. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli ( "Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi, ne ostaje ništa. Sranje...”

“Dame i gospodo, drugovi i drugarice, dragi gosti, imam naročito zadovoljstvo da večeras otvorim izložbu dela naše drage Anči. Naša mlada umetnica uvrštena je već u najvažnije stručne publikacije. Iza nje stoji obimna bibliografija, a njeno ime danas se može pronaći ne samo u Telefonskom imeniku za grad Beograd i za čitavu Jugoslaviju već i u ekskluzivnom spisku stanara i nekim drugim značajnim publikacijama, kao što su Školski dnevnik ili Spisak dobrovljnih davalaca krvi. Do sada se pojavljivala na svim značajnijim i važnijim kolektivnim nastupima na časovima crtanja u svojoj školi, dok se neka od njenih dela, redjenih kredom i zgrafitom, izvedenih tehnikom grebanja, još uvek nalaze na nekoliko zgrada u najprometnijim ulicama našeg glavnog grada. Izdvojimo samo neke poznatije kompozicije: „Mišo čekaj me u pola osam na starom mestu. Ana je budala“ (kolektino delo njenih suparnica – Knez Mihailova 10, levi zid), „Budala je onaj ko je pisao“ (ista lokacija, Anin odgovor na napad), etc, etc... Drage dame, gospodo i dragi gosti, dopustite mi da ovu najotvoreniju izložbu u gradu proglasim otvorenom, a da istovreeno svoje buduće kritičare zatvorim (u ludnicu)!”

“ - Biografije opterećuju! Kada postane suviše poznato, isuviše obeleženo kao imidž, možeš da budeš sigurna da se jedno lice već izlizalo od upotrebe. Čovek se, naime, hteo ili ne hteo, poistovećuje sa javnom predstavom o sebi i počinje da se ponaša kao bronzani spomenik koji hoda. Pogledaj, na primer, značajne ljude za vreme službenog ručka! Pogledaj kako dostojanstveno žvaću, razgovaraju, odlaze u klozet, kao da čine nešto neverovatno važno! Poverovali su da su neophodni. A to, veruj mi, nije niko!”

“Profesor, naime, nije bio sklon da deli mišljenje humanista kako ljubav oplemenjuje. Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostaju ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...”

“Dole tablete za ljubav, seksualne statistike, lažne ispovesti po novinama, traume i izmene partnera! Dolealijenacija vatačine! Dole kožni divani! Ua, libido! Ua, frustaracije! Čitajte čika Frojda samo kao strip! Kadavas neko upita da li znate šta o njemu, kažite da je on, u stvari, norveški naučnik i da se zove Fjord, a da je poz¬nat po tome što je otkrio najveći kompleks zemljišta i izmislio auto marke »Ford«! Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!”