“Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena...”

“Odjebi, JNA...Dao sam ti jednu dobru godinu života...Najbolju, možda?Veliki Vračevi Medicine rascepe grudi kao narandžu i spuste novo srce u njih (pažljivo, zatvorenih šaka, kao da vraćaju vrapčića u gnezdo), razdvoje skalpelom svetlo od tame u mutnom jezgru zenice, bajaju, pokretnu nepokretno, čudotvore na ljudima, pa opet, ni oni ne mogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu....Nikad više...Ali...Proklet da sam...Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I još neke dvadeset-tridesete...Za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim stranicama štampe...Oni ostadoše negde u devetnaestoj...Zaljubljeni...Zaigrani...Zbunjeni...Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako bezbožnički podmetnuli u džepove...Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje...Ne mami me, zalud, da prošetamo minskim poljem, moj grešni sivomaslinasti brate...Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...Okači drugu metu na svoje kartonske bedeme...Nema Mojih u ovom Ratu Naših...Ma znam...Ne može to tek tako...Čičak Izdaje se kači na sve strane. I meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u prolazu, tapšući me po ramenu, tobož prijateljski...Razmišljao sam o tome...Koga izdati kad mi ostane da biram između nas dvoje?I, žalim...Ali prestar sam da bih izdao sebe, još jednom...Zato odjebi, JNA...Dosta je bilo...”

“Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš.”

“Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio...Oni su kao slike u decijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš, i ja sam, kao i svi, preskocio mnogo stranica tragajuci za slikama koje cu lakše obojiti.”

“Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.Jesen je, znaci...Ponovo...”

“Znaš, stalo mi je... Ali se uporno ponašam kao da nije. Gradim oko sebe zid do kojeg niko ne može doći, ali ima jedna caka: Priđi! Reci mi reč i taj će se zid pokazati kao jedna obična kula od karata koja izgleda moćno dok ne dođe nešto pred čim pada . . .”

“Bože moj...Prošao sam kroz Vukovar mnogo puta...(...)Kad sam dolazio sa zapadne strane, iz Italije, sa mora, iz Zagreba ili Ljubljane, tu sam prvi put nailazio na putokaz za Novi Sad, i, iako je kraj imena moje varoši čitko pisalo ''82 km'', tog momenta sam, iz bezbroj razloga, uvek računao da sam stigao Kući?Dudule je u pravu, liče, još kako liče...Ne samo zbog Dunava, bokora zelenila, austrougarskih kućerina i rasipnički širokih ulica, već (i uglavnom), zbog pitomosti, zbog onog retkog osjećaja koji mi se javljao samo u naročitim gradovima, da bi tu i u tri po ponoći mogao prošetati s Onom Koju Volim, ne zazirući od automobila koji usporavaju, i ne prelazeći na drugu stranu kad neko naiđe u susret...Puno puta je vukovarski vazduh pirnuo pod svodovima mojih pluća, svirala je tu ona ista muzika na koju i ja plešem svoj život, mirni ljudi i stabilne lađe, tesne suknje i komotne čarde, obala i gimnazija, korzo i pozorište, sasvim dovoljno za pametnog čoveka...A opet...Bojim se da na taj gradić nikad više neću pomisliti onako kako ga se sećam, nego onako kako mi se prikazao u sledećoj Duletovoj tišini, u onoj poslednjoj, najdužoj, koju nisam ni uspeo da odbrojim do kraja, jer je otišao nenadano, ne rekavši pozdrav...”