“O, da povredila me. Nisam to hteo da priznam ni sebi, a još manje njoj. Izgubio bih sve bitke tim priznanjem.A ovako, ne priznajući ni njoj, ni sebi, gubio sam dve najvažnije stvari u životu... Nju i sebe.”

“I onda kada sam mislio da je pravo vreme da odem, da zaboravim, i kada sam verovao da mi je svejedno, ona bi banula niotkud i sve bi počelo ponovno... Ne znam zašto me taj pogled toliko očaravao, a da budem iskren, nisam se preterano ni otimao kada je bila u mojoj blizini. Sa srcem ne možeš kako želiš...”

“Testirajući moju ravnodušnost otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno. Pa dobro. Nešto se vec moralo desiti na našem grafikonu”

“Trebao sam samo da nadjem jednu koja me nece podsecati na nju. Pogledao sam oko sebe i desilo se cudo. Ni jedna me nije podsecala na nju. Sve su glumile princeze i svetice. Verovatno bi svaka od njih trazila da prestanem cugat', pusiti, da se ponasam pristojnije. Sve bi one trazile da ih drzim kao kap vode na dlanu, da ne zbijam sale na njihov racun. Trazile da ih izvodim na neka fina mesta i slicno. A ona...Ona je prihvatila svaki dio mene, i nikada nije trazila da se menjam. A promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao sta osecam. Nije trazila da je drzim kao kap vode na dlanu .Cinjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna”

“Seo sam na ivicu kauča i lagano spustio lice u šake bezuspešno pokušavajući da zamislim da te šake pripadaju njoj.”

“Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima i na Zemlji i na Mesecu i teško da bih ja tu išta mogao da dodam. Jedino možda da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe No to se verovatno podrazumeva. To i nije neka mudrost.”

“Odjebi, JNA...Dao sam ti jednu dobru godinu života...Najbolju, možda?Veliki Vračevi Medicine rascepe grudi kao narandžu i spuste novo srce u njih (pažljivo, zatvorenih šaka, kao da vraćaju vrapčića u gnezdo), razdvoje skalpelom svetlo od tame u mutnom jezgru zenice, bajaju, pokretnu nepokretno, čudotvore na ljudima, pa opet, ni oni ne mogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu....Nikad više...Ali...Proklet da sam...Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I još neke dvadeset-tridesete...Za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim stranicama štampe...Oni ostadoše negde u devetnaestoj...Zaljubljeni...Zaigrani...Zbunjeni...Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako bezbožnički podmetnuli u džepove...Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje...Ne mami me, zalud, da prošetamo minskim poljem, moj grešni sivomaslinasti brate...Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...Okači drugu metu na svoje kartonske bedeme...Nema Mojih u ovom Ratu Naših...Ma znam...Ne može to tek tako...Čičak Izdaje se kači na sve strane. I meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u prolazu, tapšući me po ramenu, tobož prijateljski...Razmišljao sam o tome...Koga izdati kad mi ostane da biram između nas dvoje?I, žalim...Ali prestar sam da bih izdao sebe, još jednom...Zato odjebi, JNA...Dosta je bilo...”