“Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima i na Zemlji i na Mesecu i teško da bih ja tu išta mogao da dodam. Jedino možda da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe No to se verovatno podrazumeva. To i nije neka mudrost.”

“Trebao sam samo da nadjem jednu koja me nece podsecati na nju. Pogledao sam oko sebe i desilo se cudo. Ni jedna me nije podsecala na nju. Sve su glumile princeze i svetice. Verovatno bi svaka od njih trazila da prestanem cugat', pusiti, da se ponasam pristojnije. Sve bi one trazile da ih drzim kao kap vode na dlanu, da ne zbijam sale na njihov racun. Trazile da ih izvodim na neka fina mesta i slicno. A ona...Ona je prihvatila svaki dio mene, i nikada nije trazila da se menjam. A promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao sta osecam. Nije trazila da je drzim kao kap vode na dlanu .Cinjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna”

“Provukla se kroz gužvu naizgled lako (kao da se priseća polke?), gaseći cipelicama neke zamišljene pikavce na podnom mozaiku, ali ja sam znao kako joj teško pada tih par koraka ka meni. U zadnji čas sam odlučio da ipak ne kažem glasno da ih je možda prekasno napravila? Rastojanje između nas definitivno se više nije moglo preći tek tako, prostim svakodnevnim koracima...”

“Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam priručnik na tu temu? Jedna-dve, OK, neka bude tri, ako ćemo baš sitničariti, mada je i Ta Treća odlično znala gde me je ostavila, pa svraćala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?”

“Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti... (...) Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali naše Porodično Stablo vidim samo kao mladicu na obodu Velike Šume...Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne...I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan ni ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mladeža?Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?Ne...Brinem jedino da nije bio podlac?Palikuća?Bratoubica?Ili je neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve...Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi...I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku...Kada mu je umoran zakucao na Nebo...”

“O, da povredila me. Nisam to hteo da priznam ni sebi, a još manje njoj. Izgubio bih sve bitke tim priznanjem.A ovako, ne priznajući ni njoj, ni sebi, gubio sam dve najvažnije stvari u životu... Nju i sebe.”

“Odjebi, JNA...Dao sam ti jednu dobru godinu života...Najbolju, možda?Veliki Vračevi Medicine rascepe grudi kao narandžu i spuste novo srce u njih (pažljivo, zatvorenih šaka, kao da vraćaju vrapčića u gnezdo), razdvoje skalpelom svetlo od tame u mutnom jezgru zenice, bajaju, pokretnu nepokretno, čudotvore na ljudima, pa opet, ni oni ne mogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu....Nikad više...Ali...Proklet da sam...Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I još neke dvadeset-tridesete...Za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim stranicama štampe...Oni ostadoše negde u devetnaestoj...Zaljubljeni...Zaigrani...Zbunjeni...Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako bezbožnički podmetnuli u džepove...Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje...Ne mami me, zalud, da prošetamo minskim poljem, moj grešni sivomaslinasti brate...Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti...Okači drugu metu na svoje kartonske bedeme...Nema Mojih u ovom Ratu Naših...Ma znam...Ne može to tek tako...Čičak Izdaje se kači na sve strane. I meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u prolazu, tapšući me po ramenu, tobož prijateljski...Razmišljao sam o tome...Koga izdati kad mi ostane da biram između nas dvoje?I, žalim...Ali prestar sam da bih izdao sebe, još jednom...Zato odjebi, JNA...Dosta je bilo...”