“Poslao sam joj kišu. Nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu pa ste pokisli. Ona stvarno voli kišu. A ja volim kad je sretna..”

“-Tomo! Vi imate - suza? (...) -Recite zbog čega vas je snašla tolika bol da vam se srce rasplakalo? Trenutak šutnje, a onda on odvrati šapatom koji odaje teški napor: -Obeščašćujem vas time što sam ovdje! (...) -Da mogu popraviti to, kneginjice, pretvorio bih sve što je gore na palubi živo u leševe. -Pa ipak ste život svoj žigosali za sva vremena - sramotnim imenom viteza otimača. -Vitez otimač slavan je i častan prema onom mom drugom nedjelu. -Ubojica ste? -Mnogo gore. (...) -Što ste još? -Svetogrdnik! -Svetogrdnik? Kakvu ste to svetinju pogrdili? -Vas! Vas...”

“Od našeg razgovora, naravno, nije bilo ništa. Ja nisam znao šta da joj kažem, a ona, verovatno ne bi razumela. Samo sam gorko zaplakao, i tako otišao ne rekavši joj ništa.”

“Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”

“Odurna je životinjska priroda zvjeri u čovjeku, ali kad je ona u čistom obliku, onda je ti s visine svog duševnog života vidiš i prezireš, pa ili pao, ili se održao - ti ostaješ ono što si bio; ali kad se ta ista životinja krije pod tobože estetskim, poetskim ovojem i iziskuje da joj se pokloniš, onda sam nestaješ u njoj i, obožavajući životinju, ne razlikuješ više dobro od zla. Onda je to užasno.”

“U međuvremenu Klemmer ismijava ženino tijelo zgrčeno na podu. Ruga se da joj je s obzirom na godine već pet do dvanaest! Erika ga zaklinje neka se sjeti svega lijepoga i ružnog što su prošli na nastavi. Pita ga molećivim glasom: Zar ti nije drago sjetiti se razlika medu sonatama? On se ruga muškarcima koji dopuštaju da im žene stalno prigovaraju. On nije jedan od njih, a ona je jednostavno pretjerala. I uopće, čudna je osoba. Gdje su joj sada bičevi i okovi? Klemmer joj ostavlja mogućnost izbora: ja ili ti. On je već odabrao: sebe. Ali u mojoj mržnji ti se ponovo rađaš, tješi je iznoseći naglas svoj stav. Zlostavljajući je i dalje, udarajući je po glavi, baca joj mamac: Da već nisi žrtva, ne bi mogla postati žrtva! Obasipajući je udarcima, pita je gdje joj je sada njeno divno pismo. Odgovor je suvišan.”