“Prkoseći zakonu gravitacije,u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujući kraj nosića.Znam,more je potopilo Atlantidu i krckajući stijene kao lješnjake išaralo lolkalnu planetu. Brzaci lome turbine,a mutne velike rijeke nakrive šešir,pa potope Kinu i Indiju kao veliki bijes… I nikom ništa!Ali,suza je kraljica! SUZA JE NAJMOĆNIJA VODENA SILA!”

“Tako to ide s Domovinom ...Kao sa silovanom devojkom ... ne možeš je kriviti za to što su je drugi osamotili, ali ni više voleti kao što si je voleo...”

“U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna...Sreća da ništa nisam poželeo...”

“S Tugom jednostavno treba umeti... Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola... I, pazi... Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu... I onda si gotov... Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija... I nikada te više neće zaobići.”

“Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali pritom ne vidim bogomolje, simbole, ni šarene pantljike folklora kojima se kite konji Pripadnosti... (...) Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali naše Porodično Stablo vidim samo kao mladicu na obodu Velike Šume...Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne...I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan ni ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mladeža?Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?Ne...Brinem jedino da nije bio podlac?Palikuća?Bratoubica?Ili je neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve...Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi...I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku...Kada mu je umoran zakucao na Nebo...”

“Ja već godinama znam ko sam. Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato. Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom istetoviran na grudima kao metu. I eto ti... U tome je tajna. U tome je jedini trik.”

“-Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.Sretan sam ja momak...Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.Hajde konju...Reci joj...Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.-Želiš nešto moje? Zauvek? Da li bi prezime moglo da posluži?”