“O krpenim sam životinjama govorio na svom posljednjem predavanju. Čak sam pokazao i slike. Mogu pretpostaviti što su pritom mislili tehnički navrnuti cinici: s obzirom na mogućnost obrade digitalnih fotografija, možda se ti golemi krpeni medvjedi uopće ne nalaze uz mene. Ili sam možda nagovorio prave pobjednike da mi posude svoj trofej za fotografiranje.Kako ću u ovo cinično doba uvjeriti publiku da sam uistinu osvojio sve to? U redu, pokazat ću im te igračke uživo. I tako su u jednom trenutku sa svake strane pozornice ušetali moji studenti noseći po jednu golemu krpenu životinju koju sam tijekom proteklih godina osvojio.Ne trebam više te trofeje. Iako znam da se mojoj ženi sviđao krpeni medvjed kojeg sam objesio u njezinom uredu dok smo hodali, nakon što je došlo troje djece nije ih više željela u kući. (Iz njih su ispadali komadići spužve i stiropora koji su mogli završiti u dječjim ustima.)Znao sam da će, ukoliko zadržim igračke, jednog dana Jai pozvati dobru vilu i reći »nosi ih odavde«... ili još gore, otkriti da ne može. Zato sam se upitao: »A zašto ih ne bih dao prijateljima?«Poslagao sam ih po pozornici i rekao: »Ako bilo tko želi za-držati dio mene, neka slobodno priđe i uzme jednog medvjeda; tko prvi dođe, njegov je.«Krpene su životinje brzo našle novi dom. Nakon nekoliko dana doznao sam daje jednu životinju uzela studentica s Carnegie Mellona koja, kao i ja, boluje od raka. Nakon predavanja prišla je i izabrala velikog slona. Svidjela mi se simbolika. Sada je imala slona u sobi.”

“Doista nisam imao pojma što ću učiniti ili reći nakon što publika otpjeva »Sretan rođendan« Jai. Ali kad sam je pozvao na pozornicu i kada mi je prišla, slijedio sam prirodni impuls. Kao i ona, pretpostavljam. Zagrlili smo se i poljubili, prvo usnama, a onda sam je poljubio u obraz. Publika je nastavila pljeskati. Ćuli smo ih, ali se činilo da su kilometrima daleko od nas.Dok smo stajali zagrljeni, Jai mi je nešto šapnula u uho.— Molim te, nemoj umrijeti.To je zvučalo kao holivudski dijalog. Ali rekla je upravo to. Ja sam je još čvršće zagrlio.”

“Kad sam imao petnaest godina, radio sam u voćnjaku i brao jagode. Većina drugih radnika bili su nadničari. S nama su radili i neki nastavnici, zarađujući tako dodatni novac za ljeto. Spomenuo sam to ocu i rekao kako mi se čini da je taj posao ispod njihove razine. (Izgleda da sam mislio i da je ispod moje.) Dobio sam jezikovu juhu kakvu ću pamtiti. Otac je vjerovao da fizički rad ne može biti ispod nečije razine. Rekao je da bi više volio da postanem najbolji kopač kanala na svijetu nego da se lijeno provlačim kao samozadovoljni elitist iza kakvog uredskog stola.Vratio sam se u voćnjak, što ne znači da mi se posao sad više sviđao. U svakom slučaju, zapamtio sam očeve riječi. Promijenio sam stav i marljivije prionuo na posao.”

“Otkrio sam da ljudi znatan dio vremena troše oko brige što drugi misle o njima. Kada se nitko od nas ne bi brinuo što se vrzma po tuđim glavama, naši bi životi i poslovi bili 33% djelotvorniji.Kako sam došao upravo do tog postotka? Ja sam znanstvenik. Volim egzaktne cifre, čak i kad ih ne mogu opravdati. Zato krenimo s navedenom brojkom.- Ne morate se brinuti oko onoga što ja mislim. Bilo dobro ili loše, ja ću vam to dati do znanja - običavao sam govoriti članovima svoje istraživačke grupe.To znači da sam govorio izravno i ne uvijek taktično ako mi nešto nije bilo po volji. Znao sam ih i umiriti prikazujući to u pozitivnom svjetlu. - Ako ne kažem ništa, znači da nemate o čemu brinuti — rekao bih.Studenti i kolege su cijenili ovakav način komunikacije jer nisu morali gubiti vrijeme opterećujući se »što Randy misli«. Zato što je ono što sam najčešće mislio bilo: u mom timu nalaze se ljudi koji rade 33% učinkovitije od bilo koga drugog. Eto to mi je bilo u glavi.”

“Jedne je večeri došla kasnije nego obično. Bio sam legao. Brzo sam navukao prve gaće koje su mi se našle pod rukom. Ispostavilo se da su me baš te gaće, od svih koje sam imao, najviše izdavale. Lastiša oko butina skoro i nije bilo – praktično sam bio u suknji. Sve vreme sam morao dobro da pazim da sedim u određenom položaju i da ne ustajem naglo. Ipak mi se činilo da bi još nesrećnije rešenje bilo obući pantalone. Ona bi to naime protumačila kao signal da može da ostane, da uopšte nemam nameru da spavam i da je i moja noć bez kraja i konca.Shvatio sam koliko je ta odluka bila ispravna, i u istom trenutku uvideo da je razlika između čoveka u gaćama i čoveka u pantalonama ogromna, skoro nepojmljiva.U pantalonama si spreman za sve. Nijedan poduhvat nije nezamisliv. U gaćama si pak slobodan. Čoveka u gaćama je, na primer, teško usred noći pozvati u šetnju, što me od nje inače uopšte ne bi iznenadilo.”

“Drveće spada u nešto najfinije što znam.Voda i drveće i devojke.Imao sam običaj da se penjem po čitav dan. I često samsamo sedeo mirno, na vrh nekog drveta. Više sati. Kada je krošnja leti bila gusta, niko nije mogao da me vidi. Ja sammogao da vidim sve, ali mene niko nije video.Osećao sam da sam daleko odatle. I kada bih se spustio, bilo je to kao doći kući posle dugog putovanja.I pravio sam ljuljaške. Bio sam super u pravljenju ljuljaški.Popeo bih se visoko i čvrsto vezao konopac za neku granu.Onda bih se ljuljao.I pljuvao. Uvek je bilo tako lepo pljuvati dok sam se ljuljao.Ako sam pio mleko, pljuvačka je bila gusta i dobra.Sa ljuljaške sam dobacivao mlečnu pljuvačku neverovatnodaleko.Ponovo bih hteo da počnem da se ljuljam.Sledeći put kad budem imao para, otići ću u sportsku radnju,kupiću pedeset metara konopca za penjanje, a onda ću naćineko veliko drvo,najbolje uz vodu i napraviću ljuljašku sa moćnom amplitudom i možda ću skočiti sa ljuljaške u vodu.Dok Lise gleda.Radujem se tome.”