“„Obaveštavajte me sigurno o svom radu, zasad su vaše slike isuviše zbrkane i nedostaje im pečat ličnosti. Radite! Radite! Treba sačekati razvoj vaših nesumnjivih kvaliteta. Nadam se da ću jednog dana moć da se vama pozabavim“ –pismo Pjera Leba, Pariz,1926”

“Ali sigurno razumije. Sigurno zna da se dogodilo nezamislivo, i da će preživljavanje iziskivati nekad nezamislive poteze. Jer više sati kasnije, kad se probudim u svom krevetu, na mjesečini vidim da je i on ondje. Šćućurio se pokraj mene, žute oči su mu na oprezu. Čuva me od noći.”

“Akomožete uživati u onome što već sada radite, umjesto da čekate da senešto promijeni kako biste mogli početi uživati u radu, mnogo je većavjerojatnost da će vam se život početi širiti i mijenjati nabolje.Ne tražite od uma dopuštenje da uživate u onome što radite. Dobitćete samo mnoštvo razloga zbog kojih u tome ne možete uživati. »Nesada«, reći će um. »Zar ne vidiš da sam zauzet? Nemam vremena.Možda bih sutra mogao početi uživati.« No, ako ne počnete uživati uonome što sada radite, »sutra« nikada ne stiže.”

“Otići ću da te ne mrzim da mi postane svejedno. Rasuo sam tvoj lik po dalekim putevima razneće ih vjetar i sprati kiše nadam se. U meni će ga potrti pozlijedenost.”

“I ako jednog dana vidite da me ne vidite znajte da sam u Indiji.”

“Ljudima najviše paše crno-bijela slika svijeta, i ne žele vidjeti spektar sivih boja..''''Spektar sivih boja?'' prekinuo sam ga. ''Ja vidim spektar duginih boja.''''Ne. Ne još. Zasad je spektar sivih. Nadam se da će jednog dana biti spektar duginih boja. Dok ljudi ne shvate oko kakvih se gluposti mrze, nema tu nikakvih boja. Pogledaj samo ove Židove i Muslimane koji se kolju već pola stoljeća. Uopće ne vide koliko su zapravo slični. Npr. i jedni i drugi se obrezuju, ni jedni ni drugi ne jedu svinjetinu ... Vidiš, nikad ne ratuju oni koji se razlikuju jako. Samo se male razlike ne podnose.”