“Tuđa iskrenost, ničim izazvana sa moje strane, činila mi se uvijek nezamislivo otužnom. Iza nje sam, neizostavno i pomalo panično, otkrivao želju da me ucenom nagnaju na čin prošnje za razumevanjem, prijateljstvom, saučešćem - velikim rečima izmišljenim da prikriju uzajamnu trampu slabosti među onima koji ne umeju muški da hodaju, ili šantaju, sami.”

“Bojim se ljudi koji dostojanstvo mere samo veličinom nesreće koju čovek može da podnese. Osećam zazor od ljudi koji ne umeju da se šale. I sa najozbiljnijim stvarima. Možete li, Auditore, da zamislite Njegoša kako se kikoće? Pa njegovim vojvodama i serdarima ništa nije smešno osim unižavanja drugih!”

“Šta sam pri tom osećao - ne znam. Moja veština skrivanja od samoga sebe bila je tada najveća. Usavršio sam je do kraja. I ona je, dopunjujući se skladno sa mojom ohološću, tada dostigla sam zenit. Osećao sam samo ono što sam hteo da osećam gotovo sa istom lakoćom sa kojom sam, recimo, govorio samo ono što sam želeo da kažem.”

“Zapazio sam odavno da su svi dobri pisci besramni. Njihovo delo im je važnije od svake stidljivosti. Što ne bi nikada ispričali, oni napišu. Bez obzira na cenu koja, katkad, može biti visoka. Viša od cene lične sreće.”

“Do sada sam opisivao druge, što je lako. Sada moram govoriti o sebi, što nije teško samo onome koji lako laže.”

“Sećam se da sam jedno jutro video ispred samoposluge nekog popa kako ljušti kikiriki, odmah mi je bilo jasno da neće biti mira na Balkanu.”

“Smatrao sam da je jedina ispravna pozicija umetnika, pozicija izdajnika. Umetnik je onaj čiji smeh za pretke i tradiciju porugom se ori. Umetnost mora da stremi razlici, Drugom.”