“Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema, već je to znak Njegovog Veličanstva, a naše slabosti.Bog je kao čista voda koju bismo htjeli da popijemo; a ne možete čistu vodu naliti u prljav sud,pa onda suditi o njenoj čistoći”

“MILISAV (koji je rasuo svu fascikulu.): E, ovo je strašno; ovo je već prevršilo svaku meru!ŽIKA: Koje?MILISAV: Pa, brate, ja ne znam kakva je ovo zemlja kad u samoj policiji mogu da pokradu policijskog pisara.ŽIKA: Ama koga pokrali?MILISAV: Ja držim, znaš, svoj veš ovde, u fascikuli, pa eto nema mi novih novcatih čarapa.ŽIKA: A što u fascikuli?MILSAV: Ovdje mi je zgodno, niko ne zna. Pa, eto, opet ukrali!ŽIKA: Pa dabome, kad ne držiš veš kod kuće, kao sav ostali svet.MILSAV: Ama kod kuće je još gore, zato ga i ne držim tamo.ŽIKA: Potkrada te gazdarica?MILSAV: Ne potkrada, nego znaš, ja i Tasa praktikant sedimo u istoj sobi.ŽIKA: Pa hoće valjda da makne?MILSAV: Neće, ali navuče, pa kad isprlja opet ostavi, a ja plaćam pranje. A kad navuče nešto, ne skida po mesec dana. Eto i sad, dohvatio mi nove novcate gaće. ŽIKA: Što mu ne skineš pa da ide go!MILSAV: Ne mogu, nemam to srce! Vidim nema, pa mi ga žao!ŽIKA: E, pa tako ti je to! Kad imaš srce... ne možeš da imaš gaće.”

“Ne, ne mogu reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Ali mogu reći da je to bila Ljubav Na Taj Pogled, pa koji je da je..”

“Da kažem nešto o sebi.Predstaviću se.Nekada se u školi često tako radilo. Sa svakim novim razredom, izlazili bismo redom pred odeljenje i pred svima govorili o sebi. Meni je to stvarno teško padalo. U stvari, nije samo da mi je bilo teško. Ja u tom činu nisam mogao da pronađem nikakav smisao. Šta ja, uopšte, znam o sebi? Da li sam ja kojeg spoznajem svojom svešću onaj pravi ja? Kao što moj glas snimljen na traci ne zvuči kao moj, predstava koju imam o sebi možda je samo iskrivljena slika koju sam stvorio prema svom nahođenju. Uvek sam tako razmišljao. Kad god bih se predstavljao, kad god bi trebalo da govorim o sebi pred drugima, osećao bih se kao da svojom rukom prepravljam ocene u dnevniku. Uvek mi je bilo neprijatno. I zbog toga sam u tim trenucima pazio da govorim samo i objektivnim činjenicama koje nisu zahtevala obrazloženja i tumačenja (Ja imam psa. Volim da plivam. Ne volim da jedem sir - i slično), pa ipak mi se nekako činilo kao da iznosim izmišljene podatke o izmišljenoj osobi. S takvim osećanjem slušao sam predstavljanje ostalih, pa mi se činilo da oni ne govore o sebi već o nekom drugom. Svi smo mi živeli u izmišljenom svetu i udisali izmišljeni vazduh.”

“Knjige su se same ispisivale.Nekoć je Mort to smatrao jezovitim. Ali sad je bilo nekako... ohrabrujuće. Ukazivalo je da sve u svemiru ide glatko. Ali njegova svijest, u potrazi za izlazom za nuždu, vedro ga je podsjetila da, no dobro, možda sve ide doista glatko, ali da zasigurno ne ide u pravom smjeru.”

“Smrtna opasnost ne dotiče se njezine duše. Ne vidi i ne čuje grmeću rastuću bujicu i jače se privija uz njega. On je miran, dok oko njega dozivaju, zapomažu. (...) U njegovu dušu ulazi spokojnost, draga, kao da ga miluje. Stoji na pećini i osjeća kao da je svijetu oteo, ugrabio njezino tijelo. Drži ga u naručju... i ne da ga više nikome. Časovi teku nijemo kao da su čitav život. Sve što je bilo prije toga, nestaje u njegovu sjećanju. Ima samo jednu životnu spoznaju: da na grudima drži nju... Ničim ne mjeri vrijeme, sam je sa svojim srcem i s njom. Osjeća se na pragu prelaza u drugi svijet. (...) Pogleda dolje. Voda opada, a on još uvijek drži svoje blago... Zar ga opet mora ljudima vratiti?”