“Mi čitamo knjige zato da bismo čitanjem proširili granice svog ličnog iskustva. Ako nam knjiga u tom pogledu ne daje apsolutno ništa, nijednog novog fakta, nijednog samostalnog pogleda, nijene originalne ideje, ako ničim ne pokreće i ne podstiče našu misao, mi takvu knjigu nazivamo praznom i ništavnom, bez obzira na to da li je pisana u prozi ili stihu, i uvek smo spremni da autoru takve knjige sa iskrenom dobronamernošću posavetujemo da se lati pravljenja čizama ili pečenja bureka.”

“Sofi pogleda Langdona, ne znajuci da li se vratila kroz vreme ili je krocila u ludnicu”

“Nimalo se, kažem, ne može nauditi velikoj knjizi ako se ponese u zahod. Samo beznačajne knjige trpe zbog toga. Samo beznačajne knjige služe brisanju guzice. Takva je knjiga Mali Cezar koja je sad prevedena na francuski i koja je izišla u biblioteci Passions. Dok okrećem stranice te knjige, čini mi se da sam opet kod kuće i da čitam naslove u novinama, da slušam one proklete radio aparate, da se vozim u starim krntijama, da pijem jeftini džin, da guram kukuruzni klip u dupe prostitutkama djevicama, da vješam Crnce i žive ih spaljujem. Da čovjek dobije sraćku. A to isto vrijedi za Atlantic M o n t h 1 y ili za bilo koji drugi mjesečnik, za Aldousa Huxleyja, Gertrudu Stein, Sinclaria Lewisa, Hemingwaya, Dos Passosa, Dreisera itd, itd... Ne čujem nikakvo zvono da zvoni u meni kad donesem te ptičice u WC. Povučem lančić i odoše u kanal. Niz Seinu pa u Atlantski ocean. Možda će za godinu dana opet izroniti — na obalama Coney Islan-da ili Midland Beacha ili Miamija, s mrtvim meduzama, puževima, račićima, rabljenim prezervativima, ružičastim toaletnim papirom, jučerašnjim novostima, sutrašnjim samoubojstvima ...str. 58-59”

“Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”

“Niko ne pali svetiljku da bi je sakrio iza vrata: svrha svetlosti je da osvetli prostor oko sebe, da otvori oči, da pokaže lepote i krasote u svojoj okolini.Niko ne prinosi na žrtvu ono najdragocenije što ima: ljubav.Niko ne prepušta svoje snove u ruke onima koji mogu da ih unište.Svako ko slučajno otkrije u sebi neki dar i usudi se da govori o svojim sposobnostima, počinje da pobuđuje podozrenje.Ako postoji neka uteha u tragediji gubitka osobe koju smo toliko silno voleli, to je ona uvek neophodna nada da je možda i bolje što se tako dogodilo.... nalazim se na bojnom polju otkako sam se rodila, a još sam živa i ne treba mi niko da me štiti.Potpuno se prepustiti ljubavi, bila ona božanska ili ljudska, znači odreći se svega - uključujući i vlastitu dobrobit, ili sposobnost donošenja odluka. Znači voleti u najdubljem smislu te reči. U suštini, mi i ne želimo da budemo spaseni na način koji je Bog izabrao da nas iskupi, želimo da očuvamo potpunu kontrolu nad svakim korakom, da imamo punu svest o svojim odlukama, da budemo kadri da izaberemo predmet svoje odanosti.S ljubavlju nije tako - ona dođe, nastani se u nama, i počinje da upravlja svime. Samo vrlo snažne duše pristaju da joj se predaju...Muzika nije samo nešto što nas teši, ili zabavlja, već mnogo više od toga - jedna ideologija. Ljude možete prepoznati po vrsti muzike koju slušaju.Zato što sam naučila da patim u tišini otkad znam za sebe...Zato se radije mirim sa svojom samoćom: ako u ovom trenutku pokušam od nje da pobegnem, nikad više neću naći partnera. Ako je prihvatim, umesto da se borim protiv nje, možda će se stvari promeniti. Videla sam da je samoća jača kad pokušavamo da joj se suprotstavimo, ali postaje slaba kad na nju jednostavno ne obraćamo pažnju.”

“Kako je čitanje nešto neobično!Kako je čudno to čitanje koje poništava vreme, pretače vrtoglavi prostor, a da pri tom ne zaustavlja dah niti oduzima život čitaocu.Verujemo da smo nevidljivi, odsutni, iako smo svuda prisutni, čak i tamo gde smo, grozničavi, s tom knjigom u ruci koju gutamo, jedemo očima, kao u nekoj radnji bele magije, da bismo nahranili svoj duh.A čitanje je zbilja čarobna radnja svesti koja otkriva jednu od najnepoznatijih sposobnosti čovekovih i daje mu veliku moć: sposobnost da bude na dva mesta istovremeno i moć da se usami, da se potpuno odvoji od okoline, da izađe iz svog vlastitog života a da ne izgubi vezu sa životom; ukratko, da saobraća sa svim i svačim, čak i kada više ne veruje ni u šta.”

“U svakom medjuljudskom odnosu najvazniji je razgovor; ali ljudi se vise ne bave time: da sjednu da bi razgovarali i slusali jedni druge. Idu u pozoriste, bioskop, gledaju televiziju, slusaju radio, citaju knjige ali gotovo da i ne razgovaraju. Ako zelimo da promjenimo svijet, moramo da se vratimo u doba kada su se ratnici okupljali oko vatere i pricali price.”