“Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme.A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mač, skriven medju perima njenim, može povrediti.A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može uništiti snove, k'o sto severac opustoši vrt.Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti.Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati.Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu,Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.Poput snoplja pščeničnog, sakupiće vas u naručje svoje.Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki.A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca Života. Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi,U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati,al' ne do poslednje suze svoje. Ljubav ne daje ništa osim sebe i nšta ne uzima, osim sebe.Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi,jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.Ljubav nema drugih želja, nego da se ispuni.Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje:Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći.Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi;I da krvarite drage volje i radosno.Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatimi uputite zahvalniicu za još jedan dan ljubavi;Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu;Da se s večeri vratite kući sa zahvalnočću,A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama…”

“I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i drzite je na rukamaAko je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinomJer po zemlji se ne gazi.Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerjaValja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nadeTo vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda.”

“Konačno, ako ste svjesni toga da vas nitko drugi ne može usrećiti i da je sreća posljedica ljubavi koja izvire iz vas, to je najuzvišenije majstorstvo Tolteka,majstorstvo u ljubavi.”

“U trenucima kad telo oslobodi dušu, ona se penje u nebesa ili silazi u pakao, zavisno od stanja duha osobe kojoj se to dešava. Na oba ta mesta, ona uči ono što joj treba; kako da uništi svog bližnjeg ili kako da ga izleči.Vera nije želja. Vera je Volja. Želje su nešto što mora da se utoli, a Volja je, sama po sebi, jedna snaga. Volja menja prostor oko nas...A postoji li išta što možemo da sačuvamo za sebe? Sve što imamo, poklonićemo jednog dana. Drveće daje da bi nastavilo da živi, jer kad bis e čuvalo, prestalo bi da postoji.... najveća je zasluga ne onoga koji nudi već onog koji prima ne osećajući da je dužan. Čovek daje malo kad raspolaže samo materijalnim dobrima; ali daje mnogo kad predaje celog sebe.Svi nastoje da budu zadovoljni onim što imaju. Osim sebe. Osim tebe. Osim nekih retkih pojedinaca poput nas, koji moraju malo da se žrtvuju, u ime jednog našeg cilja.Živeti kao ljudsko biće i kao božanstvo. Prelaziti iz stanja opuštenosti u stanje transa, iz transa u blizak kontakt sa drugima, a iz tog kontakta ponovo u stanje napetosti, i tako redom, kao zmija koja grize sopstveni rep.Naravno da nije nimalo lako - pre svega zato što zahteva bezuslovnu ljubav, koja se ne plaši patnje, ni odbijanja, ni gubitka.Ali, onaj ko se jednom napio te vode, nikad više neće moći da utoli žeđ na drugom izvoru.... nema potrebe da hvalite zemlju. Ona će uvek biti velikodušna prema vašoj zajednici. Važno je hvaliti ljudsko biće.... promene se dešavaju samo onda kad su naši postupci u potpunoj suprotnosti sa svim onim na šta smo navikli.... jer smo svi mi osuđeni na samoću, i uspevamo da vidimo sebe jedino u pogledima drugih ljudi.... ljubav ispunjava sve. Ne može biti predmet želje, jer je sama sebi cilj. Ne može da vara, jer niko ne može da je poseduje. Ne može da se zarobi, jer je kao nabujala reka koja preplavljuje svaku branu. Ko pokuša da je zauzda, preseći će izvor koji ga napaja, a u tom slučaju, voda koju je uspeo da sakupi postaće ustajala kao bara puna žabokrečine.Novi svet pripada Majci koja je došla, zajedno s Ljubavlju, da odvoji nebesa od vode. Ko veruje da je promašio u životu, grešiće i dalje. Ko je ubeđen da ne može drugačije da postupa, biće uništen rutinom. Ko je odlučio da se odupre promenama, biće pretvoren u prah i pepeo.”

“Ništa ne može promijeniti tu nepromjenljivu razliku: mladost/starost. Jednako kao što se to ne može u notaciji djela već pokojnih majstora. Tako je kako je. U notni je sustav Erika upregnuta od najranijeg djetinjstva. Pet crnih crta određuje njen život otkako zna za sebe. Ne smije misliti ni na što drugo osim na tih pet crnih crta. Taj raster, i njena majka s njim, ispleo je oko nje tako nepoderivu mrežu propisa, uredaba i preciznih naredbi da se osjeća kao smotana šunka što čvrsto stisnuta u mrežici visi u mesnici. To joj daje sigurnost, a sigurnost stvara strah od nepoznatog. Erika se boji da će sve ostati tako kako je, ali i da bi se jednog dana nešto moglo promijeniti.”

“U prošlosti se nikada nije dogodilo ništa što bi vas moglo spriječitida sada ne budete prisutni. A ako vas prošlost ne može spriječiti dasada budete prisutni, kakvu onda moć uopće posjeduje?”