“Neka žive kako hoće, a ja ću živeti kako ja hoću. Ja ne mogu biti drukčija… I sve bi trebalo da je drukčije, sve… Ja ne mogu živeti drukčije nego po srcu, a vi živite po pravilima.”

“Kako to izvodite?" rekao je. "Kako ja to izvodim? Je li to nekakva magija?"TO JE SVE, SAMO NIJE MAGIJA.”

“Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”

“Ja da volim da čitam čitao bi sve što mi padne šaka. Učio bi jezike da mogu i na njima da čitam. Niko me ne bi mogao zaustaviti. Gutao bi knjige, časopise, brošure, upustva za upotrebu, male oglase. Čitao bi dok mi oči ne ispadnu. Onda bi čitao dalje rukama. Ne bi prestajao da čitam, razboljevao bi se, doktori bi mi zabranjivali čitanje, a ja bi i dalje čitao. Sakrivao bi se da me niko ne vidi.”

“Ako ne govorim istine koje znam i ako ne živim u skladu sa istinama koje znam, ja ne mogu biti sretan.”

“‎Ja sam izgubljen, ali to nitko ne primjećuje jer ja složim facu kao da je sve u najboljem redu. Jedino što mi ostaje- moja sposobnost čuđenja. Pisac nije zanimanje nego vječna potraga. Treba biti sposoban gledati normalnost s čuđenjem, a ludilo čuvajući svoj mir.”