“Budući da ništa nisu odgovarali,kapnuo sam na mikroskop kap kiseline. Mrtva se materija nadula, nemirno se pokretala amo-tamo, počela je i živeti, ispuštala vonj truleži, ponovo se umirila i umrla.Bez sumnje, mogu probuditi mrtve, ali neću to ponoviti još jednom, jer mrtvi imaju neugodan zadah poput bludnika nakon probančene noći.Zar ne spavaju čvrsto tu dole čekajući uskrsnuće?”

“Sa jednom kartom mogu da se vozim ukrug, ali nikad neću moći da izađem napolje. Svejedno je, grad je isti i dole i gore.”

“Arvid reste sig för att gå. —Nej, sitt! –sitt!, sitt!—. Om någon hund varit närvarande, skulle han genast suttit.” // “Arvid se levantó para irse. —¡No, siéntate! –¡siéntate!, ¡siéntate!—. Si hubiera habido algún perro presente, éste se hubiera sentado de inmediato”.”

“Mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje.”

“Ljudima ne mogu udahnuti svoju ljubav, i oni ne mogu da mi je vrate. Gledaju me hladno, sumnjičavo odmjeravaju opasnost koja im od mene prijeti i, zatvoreni svakako, zatvaraju se još više, na prvu neočekivanu riječ, na prvi nenaviknut pokret, ili odmah napadaju, braneći se, jer više vole da ubiju nego da strahuju.”

“I dream, therefore I exist.”

“Negdje tamo, pomislio je Cutwell, i ja čvrsto spavam u svojem krevetu i ništa se od svega ovoga nije niti zbilo. Baš sam sretnik.”